Једна од најславнијих и најуспешнијих наших гумица измађу два рата била је Ита Рина, чије се име данас најчешће спомиње у укрштеници.
Ипак, њени успеси требало би да се спомињу много чешће, јер је имала блиставу каријеру у Европи, дошла је и до Холивуда што јој је од малена био сан, али је ипак у последњем тренутку одлучила да се потпуно повуче из јавног живота.
Рођена је као Италина Лида Ида Kравања 1907. године, а била је словеначког порекла. По избијању Првог светског рата, с породицом се преселила у Љубљану, уписала гимназију и касније се запослила у банци. Kако су медији писали, она није била сјајна ученица, али је редовно посећивала позоришне и представе и биоскопе, и маштала да постане глумица или балерина.
Ида Kравања била је изразито лепа девојка, а о њеној лепоти су причали многи. Тако су је пријатељи пријавили за мис Југославије 1926. године. Деветнаестогодишња Ида победила је тада на избору за мис Љубљане, а затим постала и мис Словеније. Међутим, иако је изабрана за једну од седам најлепших такмичарки, одбила је да учествује у финалу у Загребу, на наговор мајке, која је сматрала да је за сваку поштену девојку најважније да заврши школу и да се уда.
Упркос томе, њене фотографије су тајно прослеђене берлинском филмском продуценту Петеру Остермајеру, те јој је лепота брзо обезбедила позив из Берлина за пробно снимање.
Мајка јој ни то није дозвољавала, али је она ипак желела да оствари своја маштања.
Тако Ида одлучује да побегне од куће и возом се запућује у Немачку, где почиње њена глумачка каријера. Потписала је трогодишњи уговор са продуцентском кућом „Остермајер“. Припремала се за велике улоге и наводно је годину и по дана учила да глуми, плеше, вози, јаше, плива, како би била што успешнија.
За то време играла је ситне улоге у филмовима.
„Осветлили су ме рефлекторима. Kамере су почела да зује, говорили су ми да вриштим, да се смејем, да машем, плачем. Мислим да сам најприродније изгледала у сценама где сам плакала. Било је довољно само да помислим колико сам далеко од куће и како сам обманула мајку“, испричала је Ида касније.
Њено име Ида Kравања први пут је забележено на шпици филма „Шта деца крију од родитеља“. Након низа епизодних улога, критика је примећује у филму „Последња вечера“ Марија Бонара из 1928. године. У међувремену су њени продуценти закључили да је боље да промени име, па је почела да се представља под псеудонимом Ита Рина. Већ следеће године су њено име сви добро запамтили након главне улоге у, за то време експлицитном филму, „Еротикон“.
Након тога, Ита Рина је за кратко време постала обожавана. Добијала је на стотине писама обожавалаца, фанови су је обожавали, а критичари хвалили њену лепоту и дар за глуму. Посебно је била популарна у Чешкој и Немачкој.
„Раскошна Ита Рина својом југословенском лепотом и великим глумачким талентом убрајаће се ускоро у најбоље филмске звезде“, писало је у часопису „Чешко слово“.
Итина најуспешнија улога била је у чешком класику „Тонка звана вешала“. Играла је проститутку која испуњава последњу жељу убици који је осуђен на смрт и сутрадан треба да буде погубљен. Након ове улоге Ити Рини отварају се врата Холивуда. Међутим, она је тада одустала од каријере, и то због љубави.
Ита Рина се заљубила у инжењера из Београда, Миодрага Ђорђевића, а убрзо су се венчали у Вазнесенској цркви у Београду. Глумица је тада променила веру и прешла је у православље, али не само то. Она је још једном променила своје име и од тада се звала Тамара Ђорђевић. Наводно јој је управо муж поставио ултиматум: „Холивуд или ја“, а она је одабрала њега. Ита Рина није се покајала због ове одлуке, и наставила је да се бави глумом, али само на територији бивше Југославије и понекад у Немачкој.
Ускоро је почео и Други светски рат, а на самом почетку рата замало да је завршила у нацистичком затвору. Тада је прихватила је улогу у филму немачке продукције „Централа Рио“.
Међутим, морала је да доказује да није Јеврејка, а током снимања филма посвађала се са човеком који је вређао Југославију, а за кога се испоставило да је гестаповац, члан тајне полиције. Ова ситуација била је прилично опасна јер су гестаповци хапсили кога и како су хтели, што се десило и многим глумцима. Иту је затвора спасао тадашњи амбасадор краљевине Југославије у Берлину, а касније и наш нобеловац Иво Андрић, који јој је саветовао да се хитно врати у домовину. Пошто је већ снимила своје сцене, одмах је спаковала кофере.
Период окупације, Ита је провела далеко од јавности, бринући о мужу, сину и ћерки. Најпре су боравили у Београду, а потом и у Врњачкој Бањи, код њене сестре, где се цела породица преселила након бомбардовања Београда. Забележено је да је некада славна глумица носила џакове и продавала свој скупоцени накит како би прехранила своју породицу. Чак је успела и да спаси свог супруга који је због једне своје непримерене политичке изјаве завршио у бањичком логору.
Након 1945. на филму се појавила само још једном, у мањој улози у филму „Рат“ из 1960. године заједно са Батом Живојиновићем.
Шездесетих година прошлог века њен супруг и она су саградили кућу у Будви, где је живела све до смрти. Преминула је у мају 1979. након катастрофалног земљотреса који је погодио тај крај. Имала је 72 године, и подлегла је повредама и здравственим проблемима који су је задесили због стравичног земљотреса. Сахрањена је у Београду на Новом гробљу, поред великана књижевности Боре Станковића и вајара Петра Убавкића.
Извор: Нова.рс Фото: Wикипедиа
