U svojoj lirskoj prozi pod nazivom Ex Ponto, u okviru završnog dela „Epilog“, Ivo Andrić je 1918. godine zapisao odgovor na najvažnije pitanje o smislu postojanja čoveka na ovom surovom svetu. Zbog situacije u kojoj se nalazio, naime boravio je u ćeliji i u izgnanstvu dok je pisao ovo delo, osnovni motivi bili su samoća, nemir, usamljenost, melanholija, strepnja…

Sputan samoćom, shvata životne istine i smisao borbe i to mu osvetljuje mračne dane. Eks Ponto obiluje životnim istinama iz kojih učimo i prema kojima živimo. Sama poenta dela se nalazi u epilogu kada mladić razočaran životom ipak odluči da živi jer je život kratkotrajan.

– Mnogo samuješ i dugo ćutiš sine moj, zatravljen si sa snovima, izmoren putevima duha. Lik ti je pognut i lice bledo, spuštene veđe i glas kao škripa tamničkih vrata. Iziđi u letnji dan, sine moj!

– Šta si video u letnji dan, sine moj?

– Video sam da je zemlja jaka i nebo večno, a čovek slab i kratkovek.

– Šta si video u letnji dan, sine moj?

– Video sam da je ljubav kratka, a glad večna.

– Šta si video, sine moj, u letnji dan?

– Video sam da je ovaj život stvar mučna koja se sastoji u nepravilnoj smeni greha i nesreće, da živeti znači slagati varku na varku.

– Hoćeš da usneš, sine moj?

– Ne, oče, idem da živim!

Andrićeve poruke

Pročitajte i  Santa Maria della Salute: Po mnogima najlepša pesma srpske književnosti koju je napisao Laza Kostić

Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo.

Sa najbeznačajnijim gubicima čovek se najlakše pomiri.

Ljudi su u veikoj većini jadna stvorenja. Svoju sreću grade na varkama, a zlim očima gledaju oko sebe.

Ljudi su teški i njina surovost i podlost, a vetrovi su moji prijatelji, oluje moje radosti, sunčeva žega moja naslađa, mukla hladna jutra moji najsvečaniji časovi.

Pročitajte i  Baka mu je dala lekciju za ceo život: Evo zašto Bog dopušta da nam se dešavaju loše stvari

Sad uviđam: gubiti je strašno samo tako dugo dok se ne izgubi sve, jer gubiti malo donosi žalost i suze; i dok god možemo na preostalom meriti veličinu izgubljenog, teško nam je, ali kad jednom izgubimo sve, onda osetimo lakoću za koju nema imena, jer to je lakoća prevelikog bola. – Lagan sam, lagan da poletim.

Tako se teško živi, tako se kratko živi, pa još dobra polovina tog teškog i kratkog života nam prođe u mržnji i nesporazumima.

Sve se niži višega boji. A onaj koji nema nikog da se boji taj preza pred strahom kog mu rađa njegova bolesna mašta, jer strah je zaraza koja ispunja sve mozgove.

Pročitajte i  Priručnik za džentlmene: Momo Kapor objasnio kako razlikovati kavaljera i gospodina od prostaka i dripca

Čudno je kako je malo potrebno da budemo srećni i još čudnije kako često nam baš to malo nedostaje?

Što više samuješ i ćutiš o sebi, sve ti je plići i luđi razgovor tvog suseda.

Živite i borite se kako najbolje umete, molite se Bogu i volite svu prirodu, ali najviše ljubavi, pažnje i saučešća ostavite za ljude, ubogu braću svoju, čiji je život nestalni pramen svetla između dveju beskonačnosti. Volite ljude, često im pomozite i uvek ih poželite, jer su nam svi ljudi potrebni.

I šta pogledam sve je pesma i čega god se taknem sve je bol.

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime