Љуба Ненадовић, иако и сам Србин, био је изненађен кад је видео у Црној Гори живу снагу косовске традиције, која је у тим брдима и после столећа била стварност, исто толико блиска и стварна као хлеб и вода.
Намучене жене које су се одмарале поред бремена дрва на каменој ивици пута говориле су му о Косову као о својој особеној судбини и личној трагедији.
„Наша је правда на Косову изгубљена”, говорили су људи резигнирано и не помишљајући да је траже другим путем до онога који им косовски завет налаже.
Целокупна судбина свих тих људи била је тим заветом омеђена и управљана. Као у најдревнијим легендама, које су увек и највећа људска стварност, сваки је на себи лично осећао историјску клетву која је “лафе“ претворила у “ратаре“, оставивши им у души „Страшну мисао Обилића”, да тако живе разапети између своје ’ратарске’ рајинске стварности и витешке, обилићевске мисли.
Црна Гора и свет који је избегао у њена брда били су квинтисенција тога косовског мистерија. Све што се у тим брдима рађало долазило је на свет са рефлексом косовске крви у погледу.
Иво Андрић