Према бележничарима из тридесетих година минулог века Београђане је једно јутра затекло ново насеље.
Бележници су записали причу како су “једног јутра становници Крагујевачког Ђерма и Карађорђевог парка погледали кроз своје прозоре и згранули су се, као да стоје пред неким чудом. Уосталом, ствар није била нимало једноставна.”
“На општинском плацу, који се пружао од Опште државне болнице и Карађорђевог парка до Топовских шупа (које су се после налазиле уз данашњу Аутокоманду), на коме још увече није било ничега сем блата, појави се ујутру десетак страћара из којих су се весело дизали у ваздух праменови беличастог дима”.
Ондашњи новинари бележе то у тексту листа “Време” из 1933. године, и додају да су им подаци предочени из највише управе. Наиме, они пишу “да бисмо дали тачну слику Јатаган мале, изнећемо резултате анкете која је довршена ових дана, и коју је организовао шеф Одељења за становање господин М. Стојадиновић”.
“Чудну слику пружа Јатаган мала са својим бедним страћарама, ћумезима и земуницама. Могла би да личи на азијатско село, могла би да личи на африканску варош, могла би да личи на марокански логор – али у ствари не личи ни на шта осим на – Јатаган малу”, пишу даље извештачи.
Ако бисмо покушали да замислимо место на којем се простирало ово насеље, очигледно је да се низ Карађорђев парк спуштало низбрдо дуж данашњег Булевара ослобођења и Ветеринарског факултета, са једне, и продужетка Делиградске улице, са друге стране – досежући до Аутокоманде.
Интересантна је структура података које су скупили службеници чији задатак је био да истраже тип становништва који је принудно решавао стамбено питање на овај начин. Није тешко закључити да је овде био настањен онај сиромашнији слој Београђана, али, зачудо, није до краја било тако.
Од калдрмџије до официра
– У Јатаган мали подигнуте су 294 куће, у којима живи 1.008 лица, и то 705 одраслих и 303 деце испод 14 година – дословно стоји у извештају градског Одељења за становање. – По занимању има их из свих могућих редова нижега слоја, а нађе се и понеки чиновник, па чак и официр.
Следи прецизан извештај у којем су набројани сви становници према структури посла којим се баве. Највише је било служитеља, и њих је побројано 28, а на другом месту су инвалиди и кочијаши, којих има по 15. Носача је било 13, а исто толико и свирача. Затим се нижу пиљари, железничари, обућари и “по шест ковача и шест удовица”.
Следе бравари, лимари, предузимачи, поткивачи, чистачи обуће, бомбонџија, дезинфектор, баштован, калдрмџија, колар, официр, келнер и опанчар.
– Велика већина ових колониста седела је у Београду и пре рата – пише даље у извештају. – Досељеника има највише из Смедерева, Сењског Рудника, Пожаревца, Новог Сада, Шапца, Младеновца…
У Јатаган мали побројане су 24 досељеничке породице.
Стручњаци даље описују материјал од којег су сачињене куће и кажу да их је највише од дасака, набијених или лепљених, и таквих је 146. Од цигле је било 68 кућа, а побројане су чак и четири земунице, од којих су три потпуно ископане у земљи, док је једна “довршена од дасака”.
– Када се још узме у обзир да је Јатаган мала на врло блатњавом, некалдрмисаном терену, да је вода врло далеко, чак у Карађорђевом парку, и да нема осветљења, онда се може донекле створити слика страшних и нехигијенских прилика у којима та колонија живи – стоји даље у извештају. – И док Општина и Министарство социјалне политике мисле како да иселе овај свет, Јатаганмалци су се чак и конституисали и изабрали председника, и траже да им се уведу водовод, канализација и електрично осветљење.
Претили су становници овог “дивљег” насеља да ће негативно гласати на општинским изборима, хотећи тако да им власти изађу у сусрет, али расељавање је било неминовно и до данас је остао само спомен на сиротињску “варош у вароши” у централним деловима града.
Градска инспекција проценила је вредност кућа на различит начин, па су неке вределе само око 500 динара ондашњих, док су друге достизале и 50.000. – Најбеднија је једна кућица од дасака, покривена плехом, са једним одељењем у којем седи један послужитељ са женом и двоје деце. Она је процењена на 500 динара, као и једна од цигле покривена хартијом у којој седи болничар, исто са женом и двоје деце.
– Јатаган мала је никла на врло карактеристичан начин. Неколико Београђана, избачених на калдрму из својих сопствених станова, видеше тамо слободан плац, који је иначе општинско власништво, и брзо створише план. Предвече догураше материјал, по ноћи сами приступише раду, и ујутро су у већ готовим кућама кували ручкове. Њиховом примеру следовали су и остали бескућници, па су тако сваке ноћи ницале нове и нове куће, а данас већ имамо читаву варош у вароши. Нове страћаре се непрестано дижу, па често Јатаганмалац кад устане, види на свом дворишту нову, туђу кућу. Плац се, наравно, узурпира – и квит.
(Новости)
