Шта све можете видети у Деспотовцу за један дан: Упознајте природне лепоте и богату историју овог краја

0
5520
Манастир Манасија, Катарина Хаџи-Минић

На блогу Катарине Хаџи-Минић пронашли смо савршен савет како да искористите један леп дан и обиђете лепоте деспотовачког краја.

Њен текст преносимо вам у целости.

Манасија, позната и као Ресава, је лоцирана на свега 140км од Београда, али како то обично бива, никада немамо довољно времена за обилазак сопствене земље. Слажем се, има где да се оде и шта да се види, док год практично испланирате туру. Позната је чињеница да су наши градови мали и да је најзахвалније обухватити 2-3 локације једним излетом. Данашњи избор је пао на околину Деспотовца.

Манастир Манасија, Катарина Хаџи-Минић

Још са прилазног пута, на брдашцету изнад реке Ресаве, назиру се зидине манастирског комплекса. Подигао га је деспот Стефан Лазаревић који је према биографима дуго тражио адекватно место за своју богомољу. Мансија је у складу са тежњама испољаваним у средњем веку, изграђена на слабо приступачном месту, лаком за евентуалну одбрану. Утврђење чине зидови високи 12м ојачани са 11 кула, од којих је најпознатији донжон – тзв. Деспотова кула. Око тврђаве се некада налазио ров преко кога је дрвени мост водио до капије.

Улазимо унутар утврђења. Већ први поглед ми је довољан да проценим да је манастирски комплекс очуван и добро одржаван. Уређене зелене површине уоквирују пролазе до саме цркве, некадашње манастирске трпезарије и конака.

Манасију је деспот Стефан Лазаревић подигао у славу Свете Тројице. Радови су започети 1407. и трајали су пуних 11 година. Сама манастирска црква је изграђена у Моравском стилу од пешчара. Иако типом основе припада црквама изграђеним у поменутом стилу од ње се битно разликује недостатком живописних украса на фасади. Основа грађевине је правоугаоник са уписаним крстом у комбинацијом са три конхе (триконхос). Састоји се из два одељка: наоса и припрате, а над наосом се уздиже дванаестострана купола. Углови цркве су обогаћени са још четири мање куполе што је чини једном од малог броја наших средњевековних петокуполних цркава.

Сликарство Манасије, односно Ресаве, је ремек-дело само по себи. Од очуваних фресака најупечатљивији је портрет ктитора деспота Стефана на западном зиду и ликови светих ратника у певницама. После вишегодишњег тражења и анализа, испоставило се да је деспот био сахрањен унутар цркве и његов гроб се и данас може видети у југоисточном углу грађевине.

Јужно од цркве некада се налазила трпезарија од које су данас присутни само остаци. Двоспратно архитектонско решење могло је да прими око 300 особа одједном. У оквиру трпезарије се годинама обављала преписивачка делатност. Стефан Лазаревић је од оснивања манастира окупљао учене монахе и у оквиру комплекса настаје Ресавска школа – центар за преписивање књига и превођење рукописа. Сам термин Ресавска школа утицао је на појаву жаргонског израза везаног за преписивање тј. фалсификовање туђих текстова.

Манастир Манасија, трпезаријски комплекс, Катарина Хаџи-Минић

Манасија је страдала у пожару у XV веку, али је и у више наврата претрпела оштећења у турском, односно Аустро-угарском периоду. Као последица тога, више пута је и обнављана. Од 1954. претворена је у женски манастир и у ту сврху је 1977. године изграђен конак.

Журимо даље јер морамо да стигнемо у обилазак Ресавске пећине. У њу је могуће ући искључиво са водичем у тачно предвиђеним временским интервалима. Како то обично буде, нисмо идеално прогнозирали долазак, али то није представљало нерешив проблем. Испред самог улаза у пећину постоји ресторан у коме туристи углавном проводе време пре почетка туре. Придружујемо им се док чекамо да се оформи наша група. За обилазак је потребно око 40 минута, а у зимском периоду године могуће је ући, али се посете унапред заказују.

Унутрашњоаст Ресавске пећине; Катарина Хаџи-Минић

Ресавска пећина стара је око 80 милиона година. Истраживањем пронађеног оруђа и оружја потврђено је да је пећина коришћена за становање у праисторији. Од 1972. отворена је за туристе и захваљујући обновама и уређивању, слепи мишеви су напустили њене просторе.

Скупљамо се и полако улазимо у тамно, хладно пространство са температуром која износи свега 7 степени. Обилазак обухвата пролазе у дужини од око 400 метара, дуж бетонских стаза у два различита нивоа. Унутар пећине се нижу разноврсне дворане и галерије природно декорисане сталактитима и сталагмитима које обично називају „накитом“. У зависности од тога који минерал садрже, декорације варирају од беле и жуте до црвене боје. Поједине целине „накита“ носе симпатична имена Деда и баба, Кошница и слично.

За завршетак дана испланирали смо посету водопаду Лисине, који носи назив по котлини, али је познат и као Велики Бук. На приближно 300м одатле, налази се извор реке Велико врело некада познате по воденицама. Смештен је на 380м надморске висине. Заједно са извором реке Велико врело је под заштитом државе као споменик природе „Водопад Лисине“. Са својих 25м висине, водопад је грешком сматран највишим у земљи док нису откривени водопади на Старој планини. Захваљујући буци коју ствара прозван је Бук. У непосредној близини смештено је неколико ресторана са уређеним баштама-терасама у којима се може уживати уз шум водопада. Водећи специјалитет овог краја је пастрмка, али свакако се може наћи и доста других деликатеса за оне избирљивије.

Водопад Лисине, Катарина Хаџи-Минић

Лагано наступа сумрак и немамо избора него да кренемо назад. Одлазимо уз умирујуће звуке водопада који не престаје да нам шуми у ушима…

Блог: Катарина Хаџи-Минић

Вордпрес › Грешка

Постоји критична грешка на вашем веб месту.

Сазнајте више о отклањању грешака Вордпресу.