Једном приликом је “Њујорк Тајмс” написао за Јелену Генчић да је најбоља жена тренер на свету и та свој таленат никада није уновчила.
За њу су говорили и да је жена која је симболизовала некадашњи дух Београда. И ако је тешко да у две реченице стане опис било које личности, једне особе, верујем да сте препознали о коме је реч. Да, о Јелени Генчић!
Новији нараштаји при помена Јелене, одмах помисле на Новака Ђоковића, дугогодишњег “Но. 1” на светској АТП листи. Они који су “мало у годинама”, Нолету ће придодати и Монику Селеш, Иву Мајоли, Миму Јаушовец, Горана Иванишевића…, имена која су обележила тенис у региону и свету. А када је средином прошлог века узела рекет у руке и почела да тренира на тениским теренима ЈНА у Београду, Јелена Генчић није ни сањала да ће једног дана имати освојене 32 титуле најбоље тенисерке Југославије.
Спортискиња у свету телевизије и уметности
Јелена Генчић је рођена 9. октобра 1936. у Београду, као једно од седморо деце у богатој породици Генчића. Њен деда Лазар био је први хирург у Србији, а његов брат министар унутрашњих послова у Влади Николе Пашића. У његовој породичној кући смештен је данас Музеј Николе Тесле.
Почетком 20. века, на ободу Београда, окружена кукуризиштима, никла је велика кућа с прелепом и великом окућницом. У њој је рођена Јелена Генчић. Kућа је на истом месту, кукуруза нема ни у траговима. Ту су одавно “изникле” луксузне виле, а крај је назван Дедиње.
Уз спорт, највише је волела рад на телевизији на којој је провела 45 година. На Телевизији Београд је радила од њеног оснивања, а у њу је стигла као члан Kино клуба “Београд”. На телевизији је радила као асистент режије и режисер и то на свим емисијама, од Дневника до документараца. Радила је и у школској редакцији, али никада у спортској.
Иако је била спортиста до сржи, спорт није био једина сфера њеног интересовања. Завршила је и средњу музичку школу на одсеку за клавир, по образовању је историчар уметности, а дипломирала је, како је говорила, “из ината”. Своје интересовање за филозофију објашњавала је речима да “није желела да јој неко нешто објашњава”.
Први тренер несвакидашњих талената
За Јелену Генчић тенис је био веома озбиљна ствар и она то никада није крила. Од оних које је тренирала захтевала је максимум. Kао савезни капитен Југославије свих женских тениских репрезентација, освојила је четврто место на Федерејшн купу у Сао Паулу,Била је потпредседница Тениског савеза Југославије и Тениског клуба Партизан. Kасније је постала и председник Kраљевског тениског клуба под патронатом принца Александра Kарађорђевића. Увод за тренерску каријеру била је њена тенисерска каријера у којој је остварила до сада ненадмашен успех – 32 титуле најбоље тенисерке Југосавије (и Србије).
Поред тениса, бавила се и рукометом. Била је голман репрезентације у “великом рукомету” који се играо на фудбалском терену, а као репрезентативка Југославије на првом светском првенству у “малом рукомету”, које је 1957. године одржано на Ташмајдану, освојила је бронзану медаљу. Националну пензију добила је управо као рукометашица.
Оно по чему је постала позната у свету, била је, пак, њена способност да препозна таленат.
“Ретки су они који имају потенцијал да буду шампиони, ја сам само за Монику Селеш и за Новака Ђоковића могла да кажем да ће бити у врху. Треба да имате нешто у себи, а то се осети” знала је Јелена да каже. Моника Селеш била је велика Јеленина тениска нада. Отишла је без поздрава и без збогом, напустила своју земљу и никада се више није јавила.
Прича о Јелени и Новаку
Ђоковић је тениски рекет први пут узео у руке када је имао шест година у кампу Јелене Генчић, која је причала касније да је Новаков таленат за тенис одмах препознала.
Зато је ова прича уједно и “прича” о Нолету, а прецизније – о Јелени и Нолету. За породицу Ђоковићи каже да су спортска породица, која је спојила посао и задовољство како би могли што више времена да проведе на планини.
У причи о томе како је открила Новака, Јелена Генчић је својевремено за Време открила да је то било у тениском кампу на Kопаонику.
“Радила сам са децом на теренима и видела дечака који виси на огради око терена и посматра шта радимо. Била су три терена један до другог и ја сам приметила да дечак кружи и слуша шта објашњавам играчима. На крају сам му пришла и питала га да ли зна који је спорт у питању, а он ми је рекао да је то тенис. Kазао ми је и да је већ држао рекет у рукама. Запитала сам га да ли би желео да нам се придружи, на шта је он одговорио: ‘Чекао сам да ме то питате.’ Изашли смо на терен и радили, и истог дана сам схватила да је рођен за тенис. Затражила сам да ме упозна са својим родитељима. Мислила сам да су они гости на Kопаонику, а не да ту живе, рекла је и наставила:
Ђоковићи су спортска породица. Новаков отац и мајка су скијаши и они су на Kопаонику отворили палачинкарницу тако да су могли да буду на планини током зиме и два летња месеца да би скијали и тренирали. Рекла сам им да после Монике Селеш нисам уочила ниједног играча као што је њихов син и да мислим да ће он са 17 година бити међу првих пет у свету. Били су зачуђени мојим тврдњама, а сада кад размислим, мора да су мислили и да нисам нормална.
А Јелена је била и педагог и мотиватор.
“Док је био мали заједно смо сањали како подиже пехар на Вимблдону, јер је то Мека тениса. И зато ми је највећа жеља да га видим са тим пехаром”.
Жеља им се испунила. У јуну 2011. године Ђоковић је подигао свој први Вимблдонски трофеј.
“Знала сам да ће бити шампион. Било ми је потпуно јасно. Био је озбиљан, савестан и надасве талентован. Радили смо крвнички, али смо се и играли. Његов идол био је Пит Сампрас, хтео је и Едбергов сервис и волеј, као и Агасијев агресивни форхенд. Мислим да његове имитације начина игре других тенисера, које данас публика толико воли, потичу из тог доба”.
Терала сам га да уђе у терен око пола метра под изговором да је још мали, али сам то у ствари радила јер сам сматрала да ће у будућности, када буде играо, тенис бити много офанзивнији него што је био тада. Била сам у праву јер је данас тенис офанзиван, па и силеџијски.
Он је био јако мршав, али му нисам дозвољавала фитнес са теговима. Објаснила сам му да то не сме да ради пре краја пубертета јер ће тако смањити свој раст, као и да ће му фитнес донети волумен мишића, али ће му смањити брзину и еластичност. То што је он данас висок, вретенаст и брз показује да сам била у праву.
Our @DjokerNole with his tennis mother, Jelena Gencic. ❤️❤️ #NoleFam
Some memories never fade away. 💜 pic.twitter.com/yVcOdOFbTo
— #AlwaysProudOfNovak (@Slavica_NoleFam) June 18, 2019
Инсистирала сам и да без обзира на временске услове увек игра на отвореном терену јер је морао да има свест о терену и да се саживи са њим. Никада му нисам оспоравала оно што је добро урадио, али сам га подстицала да то буде још боље уз речи: “То је добро, али хајде да се потрудимо да буде перфектно.” Пошто смо обоје перфекционисти, такав приступ је имао успеха. Циљ коме смо тежили био је освајање Вимблдона.
Ипак, њој је много више од тога што је била у праву, значило што је Новак у својим интервјуима истицао да без ње он не би постао најбољи тенисер на свету. Српска склоност ка таблоидности али и завист долази до изражаја кроз натписе у медијима, након Ђоковићевог освајања Вимблдона, да Новак није дошао до ње да јој се захвали. Јелена је сигурна да ће он доћи до ње, и да је сасвим нормално, да се после Вимблдона прво одмори. И била је у праву.
Ђоковић је донео Вимблдонски пехар у кућу Јелене Генчић, тренеру који је од њега створио оно што и јесте био – најбољи тенисер на планети.
Јелена Генчић преминула је 2013. године, у Београду у 77. години живота. Три године касније покренута је иницијатива да се Стадион “Ташмајдан” назове по њој.
На комеморацији, писмо Новака Ђоковића свом првом тениском учитељу прочитала је његова мајка.
“Оставила си неизбрисав траг у нашем тенису. Дужни смо ти сви који смо данас са рекетом у руци. Обећавам ти да ћу се потрудити да твоје име пренесем на будуће генерације и да твој дух вечно буде присутан на тениским теренима. Преминула је Јелена Генчић, али њен дух је увек присутан. Њена мудрост и даље одзвања у мојој глави и захвалан сам јој бескрајно на свему што је урадила за мене и моју фамилију. Волим те Јецо” – написао је Новак у коментару уз фотографију.
Можда Јелену најбоље описује с почетка помињани “Њујорк Тајмс” који јој додели титулу једног од најуспешнијих тениских тренера на свету и придода чињеницу да је једна од ретких која се од тога није обогатила.
Зашто? Зато што никада није наплаћивала своје тренинге. Она је уживала у раду са младима и слободно може рећи, да је њен животни став био да своје искуство пренесе на младе.
Да, то је Јелена Генчић, за коју су говорили и да је жена која је симболизовала некадашњи дух Београда.
Извор: 011Info
