Чегарска битка, сем што је била одлучијића за даљи ток Првог српског устанка, изнедрила је и једног од највећих српских хероја- Стевана Синђелића.
Стеван Синђелић (Војска/Грабовац, 1870 – Чегар, 31. мај 1809) био је ресавски војвода за време Првог српског устанка и један од највећих српских јунака. Погинуо је у бици на Чегру 31. маја 1809. године, дигавши у ваздух барутану, себе и шанац пун Турака и тако постао симбол у Срба јуначког жртвовања за националне циљеве. Чегарска битка остаје као битка крвавог биланса и легендарне славе. Сматра се да је у њој погинуло око десет хиљада Турака и преко четири хиљаде Срба.
Буна против дахија подигнута је 1804. године и врло брзо о њој је почео да се говори као о Српској револуцији. Сви покушаји Турака да угуше устанак пролазили су безуспешно, а Србија је низала победу за победом (на Иванковцу,1805, Делиграду и Мишару 1806, ослобођен је и Београд).
Најтежа година за наше устанике дефинитивно је била 1809, четврта година војевања против Турака.
Чим је почетком марта био обновљен руско-турски рат, Карађорђе је почео да спрема устаничку војску са циљем да заузме Ниш.
Уместо сигурног освајања стратешког града, Правитељствујушчи совјет српски надгласава Карађорђа и одлучује да војска крене у четири правца како би се проширио устанак на остале српске крајеве. Ионако оскудни број устаника (највише 50.000 бораца) дели се на још три правца – према Санџаку, Босни, Видину.
У почетку, операције су се успешно одвијале и јединице под Карађорђевом командом априла 1809. победиле су Турке код Сјенице и код Сухог дола у Новопазарском санџаку, чак се сјединиле са неким деловима црногорске војске. Истовремено, устаници под вођством Луке Лазаревића продрли су преко Дрине у Босну.
Међутим, један несмотрен потез вожда Карађорђа одредио је даљу судбину готово цеог устанка. Спремајући битку на Нишу, вожд се, под утицајем свог саветника Младена Миловановића, одлучио да за комаданта нишког фронта уместо прослављеног војводе Петра Добрњца, постави не баш много способног Милоја Петровића- Трнавца, Младеновог кума.
Ова одлука је одмах изазвала незадовољство и неслогу међу устаницима.
Мишљења су постала подељена- једни су се залагали да се одмах заузме Ниш, док су други више били за то да се са освајањем сачека.
Срби су се укопали у Каменици, Матејевцима и Чегру у 6-11 шанчева. Пошто су ипак чекали, а Дунав се излио па Руси нису могли преко у доњем току, Турци су на располагању имали велико појачање.
Стеван Синђелић се са 2.000 Ресаваца укопао на коси Чегру испод села Каменице. На располагању му је било три хиљаде пешака и три топа. Његов положај био је најближи Нишу, па су Турци испадајући из Ниша увек коњицом, пешадијом и артиљеријом најпре ударали на његов шанац.
Турска војска која је бранила Ниш, под командом Хуршид паше, имала је 36.000 војника и неколико батерија топова, који су били укопани на брду Винику и на зидинама нишке тврђаве. Са тих положаја Турци су повремено бомбардовали устаничку војску.
Међутим Синђелић је јуначки држао свој положај и задавао је Турцима толико невоља, да је говорио:” Ниш је мој! Ја ћу први ући у њега!”
Уз то су Турци извели успешну тактичку варку и слањем једне јединице према Гургусовцу (Књажевцу), измамили Хајдук Вељка, а за њим и Петра Добрњца, да напусте своје шанчеве. Турци су онда могли да свом силом ударе на чегарски шанац.
Отпор Срба је био велики, али када су се ровови око шанца испунили турским лешевима, преко њих је прешао следећи талас турске војске и упао је у шанац.
За време те битке српска војска из других ровова гледала је што се дешава, али није долазила у помоћ, јер им није дозвољавао Трнавац. Само је у помоћ кренуо, мимо забране, млавски војвода Матејић, али је закаснио.
Синђелић се јуначки борио и командовао трчећи са једнога места на друго, све док турска војска у огромном броју није упала у српски шанац.
Пошто је Синђелић знао какав ће бити исход борбе рекао је свима да се спасавају, а он сам је пришао лагуму, у коме је био сав барут и муниција.
Турци су кренули према њему, а он је из свога пиштоља опалио у барут. Страховита експолозија однела је у ваздух Синђелића и све Турке у шанцу.
Након погибије Синђелића српска војска се у расулу даде у бежанију ка Делиграду, “а пред њом тада иђаше далеко напред Милоје”. Због тога га је доцније народни суд осудио прво на изгнанство, а потом и на смрт.
Неуспех Срба код Ниша утицао је на успехе на свим осталим фронтовима. Да Турци не би долином Мораве дошли од Београда (већ су заузели Сокобању, Делиград, Сталаћ, Јагодину и Пожаревац), Карађорђе је морао да напусти Санџак. Руски изасланик Константин Родофиникин и београдски митрополит Леонтије беже из Београда. Зову и Доситеја Обрадовића, али он одбија да напусти народ.
Ситуација је толико безнадежна да Карађорђе чак нуди Србију као протекторат Аустрији.
Устанак окончава потпуним поразом Србије 1813. године. Годину дана пре тога Русија је с Турском закључила Букурешки мир, због напада Наполеона, који је као једну тачку носито и аутономију Србије. Срби на то нису пристали и већ 1813. Турци су са свих страна нападају Србију и освајају је.
Карађорђе са најугледијим старешинама бежи прво у Аустрију, а затим у Русију.
Други српски устанак (1815-1817), који доводи и до формалне аутономије Србије хатишерифима султана из 1830. и 1833. године, предводи Милош Обреновић, претходно пославши главу Карађорђа, главног супарника, султану у Цариград.
Поводом овог догађаја у Свилајнцу се одржавају Синђелићеви дани. Програм манифестације погледајте овде.
