Da je Srbija idealno mesto za život potvrđuju i mnogi stranci, koji kada jednom dođu u ovde, čvrsto odluče da tu i ostanu.
To se dogodilo i dvojici Švajcaraca- pisac, Davidu Lauferu i proizvođač umetničkih radova Janu Eugsteru.
Pre nekoliko dana u rezidenciji Ambasade Švajcarske je otvorena izložba radova četvoro izuzetnih mladih vizuelnih umetnika iz regiona – Ivane Ivković, Emira Šehanovića, Vladimira Miladinovića i Saše Tkačenka. Osim same izložbe, zanimljivo je da su kustosi upravo ova dvojica Švajcaraca koji žive i rade u Beogradu.
Evo jednog Davidovog intervjua, koji je dao za 24 sata. Mi ga prenosimo u celosti.
– U Beograd sam prvi put došao 2001. Jako mi se dopalo i ni dan-danas ne znam zašto. U Americi sam dao otkaz, i ostao u Beogradu – kaže David koji srpski govori bolje od nekih lokalaca.
Jedan je od retkih stranaca koji tvrdi da mu naš jezik nije bio težak dok ga je učio. Maternji jezik mu je francuski, a sa sinom on i supruga Novosađanka pričaju na srpskom, francuskom i engleskom.
Kako nam je otkrio, ne vidi nikakvu sličnost između Švajcarske i Srbije.
– Slične su eventualno samo po veličini i broju stanovnika, i nemaju more, ali sve drugo je potpuno različito. Srbi su nacija, Švajcarci nisu, Srbi su stari narod sa velikom kulturom, Švajcarci su više kao kolektiv naroda, a ne nacija za sebe, oni nemaju svoj jezik, Srbi imaju – kaže David Laufer.
Zapravo, ljudi su ono što ga je u najvećoj meri zadržalo kod nas.
– Ljudi su meni kao strancu, i kao srpskom zetu najveći razlog. Razlika je ogromna. Švajcarci su zatvoreni i hladni, Srbi su topliji i direktni. Ponekada je to pomalo problematično, kada su previše direktni, ali je uvek lakše i zanimljivije – priča nam ovaj srdačni pisac.
Pitali smo ga koje delove prestonice najviše voli i dao nam je zanimljiv odgovor.
– To zavisi od godišnjeg doba. Reku najviše volim u jesen, Vračar za Božić, a Dorćol u proleće. Najviše volim miris pečene paprike u septembru, ali moram priznati da je toga sve manje i manje – poverava nam se David.
Pa dobro, sve nam je to zvučalo savršeno, ali mora da ima i nečega što mu kod nas smeta.
– Smetaju mi nekuluturni ljudi, plastične kese, ludaci na putu, u saobraćaju. Nerviraju me isti ljudi kojih mnogo ima i u Švajcarskoj, oni koji nisu putovali nigde i sigurni su da je ovde najlepše na svetu. To je naporno, ali i u Švajcarskoj to je kao nacionalni sport – priča David Laufer.
Na kraju smo došli do razloga zbog kog je počeo da podržava umetnike iz regiona.
– Volim umetnost, savremenu posebno. Ovde ima dobrih umetnika ali nema platformi. Tu je nekoliko galerija, muzeji su zatvoreni već 15 godina i oni koji su dobri umetnici prodaju svoja dela najviše u inostranstvu. U Srbiji ne postoji tržište za njih. To hoćemo da menjamo. Da se menja pogled na ono što se kupuje. Oni koji imaju novac kupuju staru umetnost, slike iz 60-ih, 70-ih, a savremena umetnost odlazi iz Srbije – kaže David.
On smatra da koncept za savremenu umetnost treba da se menja.
– Kada idete u galerije u Beogradu, uglavnom ne možete ništa da kupite. Ne zna se cena tih dela, a onda kada pitate za istu ljude koji rade tamo, kažu “to se ne kupuje”. Kako to? Kako onda umetnik da preživi? To nije moguće ako je galerija samo prostor za gledanje. Galerija mora da bude prostor gde umetnik može da proda svoju umetnost – zaključuje David.
