Кад су Српкиње први пут седале за сто са својим мужевима: Њихова је дужност била дворити, доносити јело и тањире мењати

Српском народу је после ослобођења од османлијске власти предстојао мукотрпан и дуг пут развоја у свим областима живота и рада, од привреде и просвете до унутрашње и спољне политике. У доба оснивања нове државе, српска жена је још дуго била само оно што јој је традиција налагала: мајка, супруга и домаћица. О њеном положају је сликовито писао чувени етнограф Тихомир Ђорђевић:

“Вођи наших устаника у почетку 19. века, иако су успели да се попну до највиших положаја у земљи, у погледу кућнога реда и односа према жени остали су онакви каква је била и маса народна из које су поникли. Хајдук Вељко, који је од Руса био примио многе обичаје – јести са стола, стрићи косу, носити мараму око врата, пити пунч, мрсити, играти карата – није хтео од њих да прими да жену посади са собом за астал, него је она морала са његовим снахама пољевати гостима да се умивају, доносити јело, дворити и тањире мењати.”

Тек 1834. кнез Милош је наредио да и кнегиња Љубица седи за његовим столом при јелу, али само кад нема гостију и нису свечане прилике. Требало је да прође још четири године да би и друге жене селе за трпезу за којом је био и кнез Милош и њихови мужеви, пише Ђорђевић.

Pročitajte i  Да ли верујете у „знакове на путу“? Која су то знамења која су поштовали наши стари: шта је лош а шта добар знак?

Пошто је рађање деце и вођење кућних послова за сиромашну државу и њено још малобројно становништво било задатак од националног интереса, временом се и положај жене у породици мењао набоље. Српкиња се уздизала до “домаћице која суверено влада породичним домом” наводе хроничари: она је организовала рад у кући, издавала наређења деци, послузи, шегртима, па и калфама, замењивала супруга када је био одсутан. Тако је постала важна дужност “мужа да поучава супругу, поштује је, подупире и штити њен ауторитет”.

У другој половини 19. века почеле су да се јављају и жене које су добијале запослење у државној служби. Србија се окретала Европи, а у њој су, у оквиру многих друштвених промена које је донела Француска револуција од 1789. године, појавиле и идеје о промени положаја жене. Започела је дуга и тешка борба за основна права као што су школовање и запослење, које су водиле у економску самосталност и стицање политичких права жена. Талас “женског питања” запљуснуо је и Кнежевину Србију. У њој су уочи 20. века основана прва женска друштва са хуманитарним и просветитељским програмима. Женски покрет у Србији имао је и важну особеност. Била је то снажна национална усмереност, која се испољавала у помагању српског народа ван Кнежевине у његовој борби за ослобођење од турске и аустријске чизме.

Pročitajte i  Са манастирске трпезе: Посне макароне са туњевином готове за десетак минута

Грађанска удружења, која су почела да се развијају у Србији од половине 19. века, у почетку су се заснивала искључиво на пожртвовању појединаца који су осетили обавезу да прискоче у помоћ свуда где је млада држава била немоћна. Најпре се настојало да се просвети што већи број деце, нарочито женске, а онда и одраслих људи. Напредни умови су разумели да је друштво могло постати модерно само ако се стара о васпитању и образовању потомства. Та друштва су се временом омасовљавала и прерасла у општи покрет који је највећу улогу одиграо у најтежим данима за српски народ, током Балканских и Првог светског рата, а нарочито по његовом окончању. Рад добротворних организација развио се дотле да је постао обележје целог српског поретка – до Другог светског рата деловало је 88 друштава. Она су преузимала велики део социјалних послова које су на развијеном Западу биле обавеза државе.

Неправдом једног времена прећутана су многа херојска раздобља у историји српског народа. Тако се Коло српских сестара, основано 1903, године, са чланицама које су стекле наслов јунакиња у рату и миру, већ од половине истог века више није помињало. У сусрет 115. годишњици од оснивања, “Вести” објављују причу о овом чувеном женском патриотском и добротворном удружењу. Боље нису прошла ни друга друштва сличног програма основана крајем 19. и почетком 20. века. Није се говорило ни о задужбинарима и другим великим добротворима који су целокупну имовину завештали народу за подизање болница, помоћ сиромашнима и незбринутима, ђацима за стипендије. На срећу, сачувана жива сећања и нешто писаних извора отели су Коло од заборава на које је оно требало да буде осуђено још од прве забране рада током нацистичке окупације Југославије.

Pročitajte i  Маска за опоравак косе и јачање длаке: Будите нежни према својој коси уз помоћ природних састојака
Чланице Кола српских сестра 1938. године (фото Илија Лазић)

Документи и вредне фотографије нарочито су сабрани у књигама “Коло српских сестара Пожаревац” и “Коло српских сестара и краљица Марија”. Захваљујући родољубивим женама у Београду, рад Кола српских сестара обновљен је 1990. према начелима првобитног удружења, а Коло је и данас активно и у дијаспори.

Помагала се градска сиротиња, а на селу радило на тражењу и школовању бистре и талентоване деце. У свему томе су се посебно издвајали Друштво Светог Саве, основано 1886, затим нешто млађе Друштво Краљ Дечански, Српско привредно друштво Привредник, а после Првог светског рата и Друштво за заштиту југословенске деце.

Извор: Коло српских сестара – јунакиње у рату и миру (1): Српској сиротињи на услузи/vesti-online.com

Радост за жене: Пролећно цвеће које ће вам улепшати башту и терасу

Једна од главних ствари којој се жене највише радују...

5 феномелних торти без јаја и млека: Богате и укусне. И за посне и за мрсне дане

Шарена торта500 грама шећера 500 грама млевених ораха 1 - 2...