Kad su Srpkinje prvi put sedale za sto sa svojim muževima: Njihova je dužnost bila dvoriti, donositi jelo i tanjire menjati

0
3306

Srpskom narodu je posle oslobođenja od osmanlijske vlasti predstojao mukotrpan i dug put razvoja u svim oblastima života i rada, od privrede i prosvete do unutrašnje i spoljne politike. U doba osnivanja nove države, srpska žena je još dugo bila samo ono što joj je tradicija nalagala: majka, supruga i domaćica. O njenom položaju je slikovito pisao čuveni etnograf Tihomir Đorđević:

“Vođi naših ustanika u početku 19. veka, iako su uspeli da se popnu do najviših položaja u zemlji, u pogledu kućnoga reda i odnosa prema ženi ostali su onakvi kakva je bila i masa narodna iz koje su ponikli. Hajduk Veljko, koji je od Rusa bio primio mnoge običaje – jesti sa stola, strići kosu, nositi maramu oko vrata, piti punč, mrsiti, igrati karata – nije hteo od njih da primi da ženu posadi sa sobom za astal, nego je ona morala sa njegovim snahama poljevati gostima da se umivaju, donositi jelo, dvoriti i tanjire menjati.”

Tek 1834. knez Miloš je naredio da i kneginja Ljubica sedi za njegovim stolom pri jelu, ali samo kad nema gostiju i nisu svečane prilike. Trebalo je da prođe još četiri godine da bi i druge žene sele za trpezu za kojom je bio i knez Miloš i njihovi muževi, piše Đorđević.

Pročitajte i  KAKO SE SLAVI KRSNO IME: Tradicionalni srpski običaji stari preko 200 godina

Pošto je rađanje dece i vođenje kućnih poslova za siromašnu državu i njeno još malobrojno stanovništvo bilo zadatak od nacionalnog interesa, vremenom se i položaj žene u porodici menjao nabolje. Srpkinja se uzdizala do “domaćice koja suvereno vlada porodičnim domom” navode hroničari: ona je organizovala rad u kući, izdavala naređenja deci, posluzi, šegrtima, pa i kalfama, zamenjivala supruga kada je bio odsutan. Tako je postala važna dužnost “muža da poučava suprugu, poštuje je, podupire i štiti njen autoritet”.

U drugoj polovini 19. veka počele su da se javljaju i žene koje su dobijale zaposlenje u državnoj službi. Srbija se okretala Evropi, a u njoj su, u okviru mnogih društvenih promena koje je donela Francuska revolucija od 1789. godine, pojavile i ideje o promeni položaja žene. Započela je duga i teška borba za osnovna prava kao što su školovanje i zaposlenje, koje su vodile u ekonomsku samostalnost i sticanje političkih prava žena. Talas “ženskog pitanja” zapljusnuo je i Kneževinu Srbiju. U njoj su uoči 20. veka osnovana prva ženska društva sa humanitarnim i prosvetiteljskim programima. Ženski pokret u Srbiji imao je i važnu osobenost. Bila je to snažna nacionalna usmerenost, koja se ispoljavala u pomaganju srpskog naroda van Kneževine u njegovoj borbi za oslobođenje od turske i austrijske čizme.

Pročitajte i  Patrijarh Irinej obratio se predsedniku Turske povodom Aja Sofije i poručio mu: "ODUSTANITE!"

Građanska udruženja, koja su počela da se razvijaju u Srbiji od polovine 19. veka, u početku su se zasnivala isključivo na požrtvovanju pojedinaca koji su osetili obavezu da priskoče u pomoć svuda gde je mlada država bila nemoćna. Najpre se nastojalo da se prosveti što veći broj dece, naročito ženske, a onda i odraslih ljudi. Napredni umovi su razumeli da je društvo moglo postati moderno samo ako se stara o vaspitanju i obrazovanju potomstva. Ta društva su se vremenom omasovljavala i prerasla u opšti pokret koji je najveću ulogu odigrao u najtežim danima za srpski narod, tokom Balkanskih i Prvog svetskog rata, a naročito po njegovom okončanju. Rad dobrotvornih organizacija razvio se dotle da je postao obeležje celog srpskog poretka – do Drugog svetskog rata delovalo je 88 društava. Ona su preuzimala veliki deo socijalnih poslova koje su na razvijenom Zapadu bile obaveza države.

Nepravdom jednog vremena prećutana su mnoga herojska razdoblja u istoriji srpskog naroda. Tako se Kolo srpskih sestara, osnovano 1903, godine, sa članicama koje su stekle naslov junakinja u ratu i miru, već od polovine istog veka više nije pominjalo. U susret 115. godišnjici od osnivanja, “Vesti” objavljuju priču o ovom čuvenom ženskom patriotskom i dobrotvornom udruženju. Bolje nisu prošla ni druga društva sličnog programa osnovana krajem 19. i početkom 20. veka. Nije se govorilo ni o zadužbinarima i drugim velikim dobrotvorima koji su celokupnu imovinu zaveštali narodu za podizanje bolnica, pomoć siromašnima i nezbrinutima, đacima za stipendije. Na sreću, sačuvana živa sećanja i nešto pisanih izvora oteli su Kolo od zaborava na koje je ono trebalo da bude osuđeno još od prve zabrane rada tokom nacističke okupacije Jugoslavije.

Pročitajte i  Monahinja Nina o Manastiru Koporin: U zadužbini despota Stefana događaju se mnoga čuda Božjom milošću
Članice Kola srpskih sestra 1938. godine (foto Ilija Lazić)

Dokumenti i vredne fotografije naročito su sabrani u knjigama “Kolo srpskih sestara Požarevac” i “Kolo srpskih sestara i kraljica Marija”. Zahvaljujući rodoljubivim ženama u Beogradu, rad Kola srpskih sestara obnovljen je 1990. prema načelima prvobitnog udruženja, a Kolo je i danas aktivno i u dijaspori.

Pomagala se gradska sirotinja, a na selu radilo na traženju i školovanju bistre i talentovane dece. U svemu tome su se posebno izdvajali Društvo Svetog Save, osnovano 1886, zatim nešto mlađe Društvo Kralj Dečanski, Srpsko privredno društvo Privrednik, a posle Prvog svetskog rata i Društvo za zaštitu jugoslovenske dece.

Izvor: Kolo srpskih sestara – junakinje u ratu i miru (1): Srpskoj sirotinji na usluzi/vesti-online.com

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime