Постојао један монах код којег су по савет долазили људи из најудаљенијих крајева, а важио је за особу која је увек смирена и за човека ког је немогуће увредити.
Чује то неки покварењак и одлучи да тестира мудраца. Оде до њега и чим га је угледао почне да га вређати и понижава најгоре што је умео.
Након што му је понестало увреда, на тренутак је застао и запањен схватио да је монах и даље смирен и прибран као и пре његовог доласка.
То страшно изнервира покварењака, па настави да псује још црње и горе него раније, али узалуд – чинило се да то мудраца уопште не дотиче.
Kада је остао без псовки и изгубио сву енергију, одлучи човек да приђе монаху и сазна његову тајну.
„Разумем ја те ваше духовне ствари и као, није вас брига шта други људи мисле и говоре, али, ја сам те понизио и увредио, треба да научиш да мораш да се бориш за себе“, рекао му је човек.
„Синко, могу ли да ти поставим само 2 питања?“, упитао га је монах проговоривши први пут.
„Наравно“, рече човек.
Ако ти мени донесеш поклон, а ја га не прихватим, коме тај поклон и даље припада?“, упита мудрац.
„Па, ако не прихватиш поклон, онда и даље припада мени“, одговори покварењак.
„А сада, сине мој, ако ти за мене имаш само увреду, а ја је не прихватам, коме она и даље припада?“, закључи мудри човек, окрете се и оде, а покварењак остаде у чуду.
Никоме не враћајте зло за зло; настојте око добра не само пред Богом, него и пред свим људима; Ако је могуће, колико је до вас, имајте мир са свим људима;
Не освећујте се сами, љубљени, него подајте место гневу, јер је писано: „Моја је освета, ја ћу вратити“, говори Господин. (Посланица Римљанима апостола Павла 12,17-19)
Извор: Kурир
