Настаје спајањем Таре и Пиве код Шћепан Поља, највећа је притока реке Саве, а нико од нас не памти је као Зеленику или Зеленку већ као Дрину. Ево интересантне приче о томе како је Дрина добила име, одн. зашто јој је првобитно име промењено у садашње:
Када је турски султан Мехмед Фатих 1463. освајао Босну, преко Дрине код Устиколине, превела га је на скели мати тројице браће Кујунџића. Кад је био на средини реке која се тада звала Зеленка и Зеленика, упаде му коњ у воду и утопи се, на што султан повика: „Бу су дерин“ – „Ова вода је дубока“. Од речи „дерин“, веле, постало је име Дрина.
Прешао је Мехмед Фатих реку, и многи су је вековима и пре и после њега скелама савладавали, све док две обале нису почели спајати мостови. Данас их има 25.
Сви мостови, па и ови дрински, грађени су да споје обале. Опет, и тако вредни, рушени су да другима не би били од користи.
„Мост који је 1577. изградио Мехмед-паша Соколовић уништила је 1896. поплава… Аустријанци су га обновили 1911. а три године касније минирали један стуб правећи одступницу пред српском војском. Наредне године српска војска је срушила још један стуб… Аустроугари су 1916. монтирали привремену железничку конструкцију…“ – причају слике и писана сведочанства о вишеградској ћуприји на изложби “Мостови на кривој Дрини”, аутора Жељка Марковића.
Спајала је, али и раздвајала Дрина државе и војске. Историја памти да је 395. на њој подељено Западно и Источно римско царство.
Први дрински мост изграђен 1929, наменски за потребе саобраћаја, био је мост Краља Александра у Зворнику. Планирали су га зворнички трговци и то баш на месту где се 1919. искрцао краљ, који ће, испоставило се, остати једини државник обе Југославије који је званично посетио Зворник.
„У маглама спруг се крије, вода мутна гута хук, носи кладе и крндије, пази да сплав не разбије… Оооо-рук“, песма је старих дринских сплавара, лађара, скелеџија.
– Између два светска рата, Дрином је од Бајине Баште до Сремске Раче дневно пловило 250 сплавова који су ондашњој Привредној банци продавали грађу са Таре. Кад је водостај био мали путовало се и по 11 дана, а сплавари су се кући враћали пешице. Били су препознатљиви јер су иза себе остављали мирис чувеног дувана „бајиновца“ – каже за Блиц Жељко Марковић, аутор изложбе “Мостови на кривој Дрини”.
Најгрђа клетва између два светска рата била је „Дабогда Дрином вукао лађу“.
– Лађе којима је од Зворника до ушћа у Дрину за Београд превожено воће, поврће, дуван, 200 метара дугим конопцима вукла су четворица која су ишла обалом реке. Пети је био на лађи и мотком „шпицом“ се одгуривао да се пловило не насуче у плићак – додаје аутор изложбе.
Неки, међутим, сматрају да је у стара времена Римске империје ова река имала име Дринос, а да јој је народ дао име Зеленика или Зеленка, по боји воде.
Блиц
