Сматра се да је фрула најстарији и најмногобројнији инструмент на свету. У разним варијантама, величинама и облицима, налазимо их готово код свих народа планете. Ипак, једно је сигурно: фрула је временом постала српски национални инструмент.
Друштвено уређење и занимања којим се наш народ бавио оставили су дубоке трагове, па не само што су утицали на организацију свакодневног живота нашег народа, већ и на уметност и музичко стваралаштво.
Фрула је у Србији у своје време представљала центар друштвеног, јавног живота у сеоским срединама. Чим би се појавила фрула људи би певали. Фрула је била у употреби у свим слободним, јавним просторима, у природном окружењу међу пастирима, на сеоским саборима, прелима, мобама. Она је нудила могућност људима да обогате свој живот. Она је била својеврсни симбол српског народа, све до недавних времена.
Основно занимање просечног Србина пре свега је било сточарство, које је допринело очувању и развитку музичке традиције код нас. У патријархалним срединама популарни инструменти су биле гусле и свирале, јер је народ био везан за епске јуначке песме.
Уметник Бора Дугић, званични српски краљ фруле, објаснио је порекло овог инструмента у нашој традицији:
“Много пута људи ме питају да ли је фрула само српски инструмент. Одговарам да није, јер постоји у готово свим земљама света. Ипак, једно је сигурно: фрула је временом постала српски национални инструмент. Срби су је донели са собом кад су дошли на Балкан и никада се од ње нису одвајали. И када нам је било лепо, и када нам је било тешко, фрула је била уз нас да подели и радост и тугу. Срби су кроз своју историју губили и добијали територије, губили и добијали ратове, али тај мали инструмент никада нису изгубили. Кад је било ратно време, у ропству, даровити Срби су на фрулици свирали у полугласу, али су зато знали и да свирају кад су били срећни и славили победу. Ни срећа, ни туга нису наш народ одвојили од фруле.
Кад сам почео да наступам, приметио сам да мала деца коју мајке доведу на концерте од свих инструмената запазе најпре фрулу. То није случајно. Неки су то покушали да објасне да мало дете које још није проходало логично запажа најпре фрулу, јер је и она мала. Међутим, то није тачно. Научно је доказано да дете не разликује велики и мали инструмент, оно само препознаје звук, а то нам је дошло као колективно несвесно наслеђе. То је Карл Густав Јунг у својим психоаналитичким радовима сјајно објаснио: све јединке једног истог колектива препознају исте ствари на сличан начин.
“Дато нам је да кроз фрулу говоримо. Све оно што носимо у себи, све оно што је уткано у наше биће, фрула звуком дочарава. Она је спојила небо и земљу, живо и мртво, мушко и женско, душу и тело, и таква, чаробна, не може да досади никоме на свету,”закључио је са сигурношћу наш велики фрулаш Бора Дугић.
Крајем 19. и почетком 20. века, са доласком модернизације, фруле и гусле уступају место занатским и фабричким инструментима попут трубе, хармонике и виолине.
У нове музичке саставе данас се, од традиционалних инструмената, уклапају само свирале, фруле и двојнице.
Мит каже да је фрула завештање шумског и пастирског божанства Пана, који је од нимфе Сиринге преображене у трску сачинио прву фрулу и одсвирао свој први звучни сан.
Фрула се прави од готово сваког дрвета, најчешће је у питању шљива али и дрен, багрем јасен, трешња… Дрво за фрулу треба бити што старије, око двадесет година. А ако је дрен у питању око тридесет година. Најпознатији градитељ фруле у Србији је Митар Васић.
Свирале и двојнице израђују се понајвише у околини Ужица, Зајечара и у Банату.
Састоји се из чепа (данце) којим је инструмент затворен са горње стране, уског прореза за удувавање ваздуха (писак или лабина), отвора са оштрим бридом који се назива ветрило. На дну свирале налази се рупа која се назива одушка. На предњој страни свирале налази се шест рупа које се покривају прстима и једна на полеђини помоћу којих можемо извести седам тонова у две октаве. У Србији се, поред овакве фруле, праве и фруле двојнице – две спојене свирале — фруле.
Један од најбољих фрулаша Србије био је легендарни Сава Јеремић.
Колико је овај инструмент популаран и колико се фрулашка традиција до данас очувала у Србији најбоље сведоче бројне манифестације посвећене фрули (село Јагњило код Младеновца), Дани Саве Јеремића (Ражањ), сабори фрулаша (Лелић код Ваљева, Прислоница код Чачка), такмичења фрулаша (село Иђош код Кикинде), Фрула фест (Крушевац)…
