Пре тачно три века створена је краткотрајна Краљевина Србија, чије је наслеђе још недовољно проучено…
Краљевина Србија проглашена је пре три века, а титулу српског краља придодао је многобројним претходним титулама Карло Шести, хабзбуршки цар Светог римског царства немачког народа.
То није била обновљена средњовековна српска држава, већ гранична провинција Аустрије, створена 1718. године, после војних победа над Турцима и потписивања Пожаревачког мира. Краљевина Србија протезала се од Дрине до ушћа Тимока у Дунав и од Београда до Западне Мораве и потрајала је само 20 година, до новог аустро-турског рата и потписивања Београдског мира. Иако је тада ова територија враћена у оквир Османског царства, више ништа није било исто.
– Најважније је што се оснивањем ове краљевине појам Србије враћа у историју. Она је нестала из памћења кад је српску државу османски административни апарат разделио на Смедеревски санџак, Новопазарски санџак и друге – говори историчар др Радомир Поповић из Историјског института у Београду. – Поред административног и политичког појма Србије, тад се обнављају православне цркве и манастири и ствара се јединствена српска црквена организација са обе стране Саве и Дунава, у којој постоји београдски митрополит у оквиру Карловачке митрополије. Оснивају се и грађанске школе у Београду, Шапцу и још неким местима. Суштински је важно досељавање становништва из Старе Србије, Босне, Херцеговине, Ниша, Поморавља, свих српских крајева под османском управом који су гравитирали Краљевини Србији.
Током постојања Краљевине Србије њена ратовима страховито опустошена територија је успешно реколонизована Србима.
– Приликом пописивања становништва 1718, евидентиран је велики број запустелих села, у појединим дистриктима и више од половине. Она су до краја периода аустријске управе махом обновљена, а број становника се повећао и по неколико пута. Према аустријској статистици, у Краљевини Србији је 1718. било 4.000 породица, а већ 1722. евидентирано је око 6.000 домаћинстава и око 25.000 становника – каже др Јелена Илић Мандић из Историјског института.
Хабзбуршка државна политика у Краљевини Србији, као и у другим пограничним областима империје, била је да се насељеност побољшава довођењем становништва из суседне територије, у овом случају Турске.
– Подаци о таквом насељавању су фрагментарни, а један од познатијих примера је онај по коме се крагујевачки погранични капетан договорио о преласку 300 породица из Херцеговине. О истој појави, такође фрагментарно, сведоче и поједини лични примери. Крагујевачки капетан Станиша Млатишума био је пореклом “Новопазарац”, а капетан у шанцу Чаначак Никола Чупић био је “родом Морачанин Херцеговац” – каже др Јелена Илић Мандић.
Територија Краљевине Србије обухватала је 15 цивилних области, дистриката, којима су управљали бечки државни службеници и њихови помоћници.
– Постојало је и 18 капетанија, области у пограничју Краљевине. Оне су биле уређене по угледу на постојећа војна крајишта у Хабзбуршкој монархији, где је примењен модел претварања војнокрајишког становништва у слободне људе ослобођене дажбина и феудалне власти са обавезом вршења војне службе. За разлику од цивилних дистриката којима су управљали државни службеници, махом немачког порекла, који су се ослањали на домаће кнезове и оберкнезове, у капетанијама је постојала искључиво војна управа српских капетана – каже др Јелена Илић Мандић.
Улога Краљевине Србије у обнови српске државности је огромна, али још увек слабо позната, сматра историчар Борисав Челиковић, уредник едиције “Корени”. Она је спасла од заборава драгоцене демографске податке из аустријског времена, које су Јован Цвијић и његови сарадници сакупили и објавили у Српском етнографском зборнику Српске краљевске академије.
– Антропогеографска испитивања Јована Цвијића и његових сарадника нам откривају порекло становништва модерне Србије и чињеницу да је аустријска власт на известан начин успоставила идентитет потоње обновљене српске државе. Ако се сагледају границе и организација хабзбуршке Краљевине Србије, у њима се види језгро будуће Милошеве Србије – каже Челиковић.
Историчари наглашавају да је тумачење неког периода прошлости по мерилима доцнијих времена честа грешка која замагљује чињенице. Тако су заоштрени односи Аустроугарске и Србије пред Велики рат утицали на то да се деформише сећање на време кад су Срби били уважени, често и повлашћени поданици Хабзбурга.
– Аустријска империја је у 18. веку била мултиетничка и далеко је предњачила у односу на остале европске државе. О томе сведоче повластице које су Срби после 1840. успели да добију у Хабзбуршкој монархији. Било је Срба у Аустрији и пре Велике сеобе, али после ње они се појављују тамо институционално и добијају привилегије на којима опстаје српски ентитет. Да тога није било, питање је да ли би наш идентитет опстао, јер ми сву културу, сва знања добијамо повратком тог ентитета назад на југ од Саве и Дунава – закључује Челиковић.
Војна организација устанака у којима је обнављана српска државност има корене у хабзбуршкој Краљевини Србији, кажу историчари. Срби настањени у њој тад су ушли у аустријски војни систем као граничари – крајишници и команданти пограничних кордона. Кад се 1739. Аустрија повукла из Србије, они су остали инкорпорирани у погранични војни систем монархије, Војну границу. Управо тај официрски кадар обучава српске фрајкоре, добровољце, који у Кочиној крајини први пут после средњег века побеђују турску војску и из чијих редова излазе вође Првог и Другог српског устанка.
Остало је веома мало материјалних остатака из времена аустријске Краљевине Србије, углавном на Београдској тврђави.
– Од прве планске урбанистичке регулације Београда, која је само делимично спроведена, до данас је сачувана мрежа улица у деловима Дорћола. У нематеријалне тековине би се могао убројати грб Краљевине Србије – вепрова глава прободена стрелом, каснији грб устаничке Србије и Шумадије. Грб је преузет из времена античких представа о Трибалији, чији се простор поклапао делимично и са територијом Србије – каже др Јелена Илић Мандић.
Аутор: Борис Субашић/Новости
