Христа Јовановић, звани Мали Риста или Чучук Риста, био је познати пиротски трговац, а у његовох кући, зиданој пре више од века и по, већ 60 година се налази Музеј Понишавља у Пироту. По предању, грађена је две године и довршена је 5. Априла 1848. године. О томе сведочи урезан текст на спрату кућe. За зидање кућe Малом Ристи била је потребна дозвола од турских власти, јер је намеравао да то буде велика кућа са два спрата, приземљем и још једним преко. Тако је на периферији Пирота, подигнута једна од најраскошнијих хришћанских кућа у Пироту у том периоду.
Пироћанци памте и радо препричавају причу о лукавом и сналажљивом Ристи који је, изградивши ниску собу у својој кући, данашњем музеју, надмудрио Турке.
Кућа Малог Ристе плени пажњу својом необичном фасадом с чудесно решеним прозорима, доксатима и кровном конструкцијом. Христина зграда има подрум, приземље и спрат, а њена изградња трајала је две године. Међуспрат је искоришћен за такозвану ниску собу.
Ниска соба је међупростор који је служио за остављање и чување рубља и ствари које су се смештале у великом долапу, у зиданом ормару, који је крио један сакривен пролаз, “скришницу”. Овај тајни пролаз је последњи пут коришћен у току Првог светског рата. Због привлачења посетилаца и туриста, о ниској соби је настала прича или легенда о Ристином надмудривању Турака коју и данас посетиоци памте и воле да чују .
У Србији, у том периоду, Срби су били приморани да се покоравају Турским властима и тако, Мали Риста је решио да промени нешто поводом тога. Он је дошао на идеју да натера Турске власти да се клањају њему!
Мали Риста је био низак човек, у неку руку патуљак, тако да је направио једну собу у Старој кући само за њега са много ниским плафоном. У тој просторији, где је Мали Риста примао госте, Турске власти у виду Паша који су били веома високи, морали су да се сагињу и поклоне како би ушли у собу. На њихове питање „Шта је све ово?” Мали Риста је једноставно одговорио „Ја сам мали човек, и моја соба је мања, напраљена је само за мене.” тако да нису могли да га ухапсе због непоштовања. На тај начин је натерао турске власти да се клањају њему сваки пут кад би улазили у његову собу, што је у то време било незамисливо да се Турци клањају Србима.
Према њеним речима, Конак Малог Ристе представља најбоље очувани споменик традиционалне архитектуре из средине XIX века у Пироту, а својом лепотом и градитељским карактеристикама премашује границе Србије и чини део културне баштине Балкана оријенталног стила.
– Више пута је аутентичност саме зграде и поставке послужио као сценографија за снимање филмова. У приземљу су кухињски део, остава, простор за ручавање, за госте. Пошто жене и мушкарци у то време нису седели заједно, постојала је, а и данас постоји сачувана, мушка соба, а насупрот ње је женска соба (диван-хана) на спрату. Мушка соба је за степеник виша у односу на женску због хијерархије. Из хола се улазило лево и десно у три оригиналне, аутентичне собе – гостинску, спаваћу и салон, који је у ствари голема соба са намештајем Луја ВИ. Сав намештај је из тог периода, у стилу сецесије и припада крају 19. века. На спрату постоји и такозвана сар’к соба која је служила за одлагање гардеробе и трезор соба. Наследници Малога Ристе у кући су живели до завршетка Првог светског рата. Кућа остаје празна, па чак и склона паду до 21. јула 1953, када је општина Пирот откупљује од наследника за потребе смештаја Народног музеја. Зграда је после реконструкције за прве посетиоце отворена 29. новембра 1956. године – каже за “Блиц” музејски саветник Сашка Велкова.
Захваљујући чињеници да је кућа Христе Јовановића задржала аутентичан изглед и атмосферу српске патријалхалне куће, како би дочарала дух времена Србије из средине XIX века, послужила је филмској екипи за снимање филмова “Зона Замфирова“ и “Ивкова слава”, где је представљала кућу хаџи – Замфира и газда – Ивка.
