Текст једне мајке из Србије ових дана изазвао је лавину интересовања и коментара како због тематике којом се бави, тако и због истих мишљења која преовладавају међу читаоцима.
Сви се слажу да је највећи проблем међу децом данас масовна употреба рачунара, таблета, телефона и ТВ – пријемника. Али, и да нису проблем деца, већ родитељи, који их роде здраве и праве а онда…
“Родимо генијалце, па од њих правимо дебиле! То сам помислила јуче кад сам на шеталишту видела клинце на оним љуљалицама на жетон. Знате оно, заседнете дете у неки аутић, убаците 20 динара у металу и оно почне да се љуља, пева, клацка и светли? Сјајна ствар! У мом малом провинцијском граду има их сигурно двадесетак. И то је кул. Шетате с дечицом, па их мало забавите. И то је у реду. До јуче.
Погледам у те љуљалице (на овом месту их има пет) и схватим: све имају екран испред себе! А на екрану, погађате, цртани!
’Ајмо испочетка! Дакле, родитељ/бака/дека/тетка/ко год да је извео трогодишње дете напоље, извео га је из куће. У којој је (највероватније) гледало цртаће. Методом одвоји дете од таблета, обуци га по последњој моди и изведи на ваздухпостигнут је невероватан успех – дете на ваздуху (уз царско љуљање и певушење) гледа цртани! Браво!
Мајка/отац/бака/тетка стоји поред те царске љуљашке и само јој фали палмин лист да хлади младог царевића или чаробну принцезу! У другој руци јој је мобилни. Разгаљује се. Или једноставно мора да искључи свој мозак. Гледа у екран или неку невидљиву тачку на асфалту. И то је људски, да вам кажем. Пробајте ви да зауздате ту ураганску силу трогодишњака, па се јавите да осуђујете.
Дакле, није овде проблем у цртаном филму, ни у мобилном телефону или таблету. Проблем је у овом “морам да искључим мозак”.
Некада давно (када већ помињемо царевиће и принцезе), искључивање мозга нам није било потребно. Будили смо се, радили, одмарали, а увече би се мозак захваљујући умору сам гасио. Деца су, замислите, трчала! А најзанимљивији цртани су биле степенице. Успављивала су се на путу до куће. Рећи ћете, није тада било оволико стреса? Можда. Али једно је сигурно, тада нам је и стрес био гориво.
У данашњој утакмици стрес води од самог почетка. Оног детињег почетка. Јер ми тако учимо нашу децу. Дете је и даље дете. Дете ужива. Благо њему! Зна шта живи! А погледај мене! И ту крене: кувам, перем, идем на посао, шеф се опет дрнда, касним са отплатом кредита, притискају ме у банци, притискају ме на послу, притискају ме код куће. Дај, дете, пусти тај цртани! Уживај! Ево и тата ће да гледа на телефону. Цртани? Да, татин цртани. Па онда у дуету, терцету или породично сви гледамо цртани. Фејсбук, Инстаграм, Маша и медвед, Ми смо пилићи. Ми смо будале, да вам кажем! Родимо генијалце, па правимо од њих дебиле.
Гледамо како неки људи тамо с друге стране Земљине кугле уживају у базену, или како Мика из II2 има лепу жену, или како су Николићи поново отишли на зимовање. Они су срећни.
А не видимо, јер баш у тај мобилни гледамо, доле на поду мезимица по први пут сама слаже коцке. Нису лего. Само су коцке. И она то уме! А мезимац (као из воде да је израстао) развукао дугачке ноге по тепиху и расклапа аутић. Да види шта има унутра. Њих двоје леже на поду и мисле.
Она улази у собу, има налакиране нокте и уредно зачешљану косу. Обукла је тренерку као да се спрема за час физичког, пакује ранац и значајно подиже обрву.
Верујте, као у бајци, овим магичним речима почиње чаролија. Само треба да се сетимо да их изговоримо.
Абракадабра!”
(Србијанка Станојевић, Лоламагазин)
