Pred vama je izuzetno dobar tekst sveštenika Maksima (Prvozvanskog) koji objašnjava šta se tačno na duhovnom planu događa pa se brak vremenom urušava, a takođe daje konkretne savete duhovne borbe da se brak i ljubav sačuvaju.
Došao si sa posla, umoran, gladan, umalo da si otpušten danas, auto te je na jedvite jade dovezao kući i uopšte – dan je bio težak. Otvaraš vrata, a žena ti kaže: „Idi i stavi decu na spavanje!“, ti joj odgovaraš: „A ručak?“. Žena će ti na to: „A ručak ćeš posle sam sebi da spremiš“.
Šta će ti biti u tom trenutku u glavi? Nije teško zamisliti.
Glavna borba koju uopšte čovek vodi je borba – sa kim? Apostol Pavle govori: „Ne ratujemo protiv krvi i tijela, nego protiv poglavarstva, i vlasti, i gospodara tame ovoga svijeta, protiv duhova zlobe u podnebesju“.
Ko su duhovi zlobe u podnebesju? Drugi naziv se retko upotrebljava u hramu, on je pre narodan, ali jako tačan i pravilan – u pitanju su zli duhovi. To jest, u pitanju je borba sa demonima. Sa duhovima zlobe. A kome je od nas jasno u čemu se sastoji ova borba?
Naljutio si se na svoju ženu jer ti nije pripremila ručak, čak te je i poslala da staviš decu na spavanje. Odakle se u tebi pojavio ovaj osećaj uvređenosti i šta sa njim učiniti? Dogodilo se sledeće: ti si prihvatio pomisao.
Postoji izuzetno važan podvižnički pojam u Pravoslavlju koji se naziva „pomisao“.
Pomisao ne predstavlja misao već, ako se tako može reći, misao-osećanje. Nalazi se istovremeno i u glavi i u srcu. U pitanju je misao praćena osećanjem.
Zapravo, većina pomisli uopšte nije naša. Imaju odnos sa nama samo zato što nam se predlažu. Pored svakog od nas nalazi se drug sa rogovima i repom. Oni love odgovarajuće stanje i čim se u tebi javlja osećanje uvrede, na primer, (razumljivo, umesto da tvoje osnovne potrebe u jelu, odmoru i podrškom budu zadovoljene, tebi govore da uradiš još nešto), tebi se predlaže gomila misli. Ako im dozvoliš da se razviju, možeš na taj način doći i do ženine prababe.
Verovatno si primetio da se misli na taj način vezuju jedna za drugu, tako da si u stanju da se setiš svega. Trideset godina si u braku, ali si na primer, u stanju da se setiš kako je žena na svadbi rekla nešto možda neprikladno tvojoj mami. I potpuno normalni odnosi između supružnika pretvaraju se u nekakav pakao, ti prosto ne shvataš kako si mogao sve ove godine da živiš sa takvom osobom.
Ti si prihvatio misli koje su veoma brzo razorile čitav tvoj unutrašnji svet. Zatim počinješ da misliš o pomisli, zatim se slažeš sa njom u srcu, a zatim ona zapravo postaje tvoje drugo „ja“. Na kraju, pomisao može da se pretvori u porok sa kojim nećeš biti u stanju da se izboriš, kao što ni alkoholičar nije u stanju da se odupre alkoholu.
Kao sveštenik neprestano imam priliku da razmatram porodične probleme mladih porodica. Oni dolaze kod mene da se posavetuju. Zajedno ili sami. I mogu da kažem da se u 100% slučajeva događa jedno te isto…
Nakupljaju se uvrede: „On me ne razume, ja sedim kod kuće sa decom, a on je na poslu. On tamo ima život, brige, probleme. Dolazi kući, ja želim da porazgovaram sa njim, volim svog muža. A on ruča i ide da legne. Zato što mora da ustane u šest ujutro. I ja ga, naravno, razumem, ali mi smo tri godine u braku i za ove tri godine smo porazgovarali samo dva puta“. Ili: „Ona ne voli i ne ume da sprema. A moja mama je tako lepo spremala, takve piroške je pravila! Šta sada? Kada ogladnim – da zovem majku? Ili da svaki dan jedem u restoranu?“
Ceo problem je u tome što mi prihvatamo pomisli – uvrede, gneva, osude, razdražljivosti i gomilu drugih. A šta treba raditi? Pa potrebno je ne prihvatati ih. Lako je reći, teško uraditi. Iako zapravo i nije tako teško. Prosto je neophodno znati kako.
Po tom pitanju postoji zajedničko oružje borbe za porodične ljude i za monahe koje se naziva Isusova molitva: „Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog“. Ili „pomiluj me grešnu“.
Zašto je to realno oružje protiv demona?
Pa, kao prvo, zato što prizivamo ime Božije, prizivamo Boga u pomoć i bukvalno se Isusovom molitvom zaklanjamo od pomisli kao štitom.
Kada probaš, otkrićeš kakva se zaista borba vodi unutar tebe. Misao pokušava da ti prodre u glavu, a ti joj odgovaraš: „Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog!“ Ona prilazi sa druge strane, a ti: „Ne, sačekaj“ – „Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog!“ – mirno izgovaraš Isusovu molitvu, ne dozvoljavajući misli da se vrti u glavi.
Eto, na primer, ako si muž koji nije dozvolio sebi da se uvredi. Ti si se smirio i sada možeš da se prisetiš da te je žena od jutros zvala i rekla da ima temperaturu trideset devet, a da si ti potpuno zaboravio na to. Ili da vam se dete razbolelo i zato se ceo dan bavila njime i uopšte nije imala mogućnosti da ti pripremi nešto. Dužan si da pokušaš da nađeš opravdavajuće objašnjenje.
Ova taktika ne dozvoljava da se uvrede gomilaju, da se đavo pušta. Stvar je u tome što smo mi uopšte takvi da se žurimo da živimo, dok se đavo uopšte ne žuri. On je, poput iskusnog lovca, u stanju dugo da sedi i čeka. Povod. I dočeka ga. I on koristi taj povod. A ti možeš da ni ne primetiš to.
Jako je važno shvatiti da ljubav nigde ne odlazi. Jednostavno, prihvatajući misli mi dozvoljavamo đavolu da razori konkretno ne naše odnose sa mužem ili ženom – već pre svega naše odnose sa Bogom.
Šta mislite, da li đavola uopšte zanimaju naši odnosi sa mužem ili ženom?
Pa, veoma malo. Naravno, jasno je da je njemu uvek dobro kada je nama loše, ali šta je njegov glavni zadatak? Naši odnosi sa Bogom. Eto, sada se vidi zašto su naši odnosi u braku vredni Bogu. Zašto nam On jednostavno nije rekao: „plodite se i razmnožavajte“ i nije uredio partenogenezu. Međutim, On je iz nekog razloga rekao: neka između njih postoji ljubav. Neka to bude brak. Neka to bude porodica. Neka čovek „ostavi oca svoga i mater svoju i prilepi se ženi svojoj i neka budu dvoje jedno telo“. Bogu je to veoma važno.
Zato što kroz bračnu ljubav čovek ushodi ka ljubavi prema Tvorcu. On se samo tada uči (ja sada posebno izostavljam monaštvo, jer govorimo o porodici) da ljubi Boga, kada ljubi svoju ženu. Ili kada ona ljubi svog muža. Eto, zašto je đavolu tako važno da razori ljubav.
Za zaprepašćenje je da, kao po pravilu, mi ne vidimo ono što se događa u našoj glavi i u našem srcu. Kod većine ljudi veći deo pomisli živi godinama. Oni ih čak i ne registruju. Ne primećuju misli koje se u njima nalaze. Eto to je zanimljivije od svega.
To uzgred govori o tome koliko smo uopšte mi u zabludi, misleći da naše misli jesu naše. Većina misli koje mi mislimo, naš kompjuter (glava) ne registruje. Mi ne primećujemo da ih mislimo.
U pravoslavnom podvižništvu, kada misao tek priđe čoveku, ona se naziva rečju „prilog“ – kada nam se misao predlaže ona još uvek nije naša.
Štaviše, ako mi tu misao i dopustimo, čak i neku veoma grehovnu misao, ali je odmah odsečemo čim se javila, našeg greha tu uopšte nema. Tu čak nema potrebe ni da se kajemo. Međutim, po pravilu, na stadijumu priloga mi misli i ne registrujemo. Mi ih primećujemo na stadijumu rezultata, kada čovek govori: „Zovem se Vasa i ja sam alkoholičar“. A dok se čitav taj proces prethodno odigrava, ti ništa ne primećuješ.
Postoji zlatno pravilo: boriti se sa pomišlju u momentu kada si je primetio. Jako je važno početi makar na stadijumu rezultata. Neka je ova pomisao nanela svoju razornu štetu skoro 100%. Ali si ti to primetio i sedeći na ruševinama počni da se boriš. Počni da izgovaraš Isusovu molitvu i ne puštaj dalje te plodove u svoju glavu, ne puštaj ih. Ako iskreno to počneš da radiš, sledećeg puta ćeš pomisao primetiti neki trenutak ranije. Ako ne počneš to da radiš, sledeći put će biti gore i gore.
Autor: Sveštenik Maksim Prvozvanski
Izvor: Pravoslavni roditelj
