Kako su ratovali Zmaj i Laza Kostić- Zbog jednog Lazinog govora izbila je žestoka svađa između ove dvojice velikana

0
1679

Skandal je poprimio razmere požara u srpskoj književnosti. Umesto da, kako je to uobičajeno, održi lepo prigodno slovo o stvaralaštvu Jovana Jovanovića, Laza Kostić je počeo da objašnjava zašto je Zmaj loš pesnik…

Taj 23. novembar 1899. godine daleko je nadmašio očekivanja i od jednog običnog, iako svečanog dana, pretvorio se u neobičnu ujdurmu o kojoj će pisati generacije književnih kritičara i stvaralaca. Evo ni danas taj davni datum nije prestao da bude zanimljiv. Slušaoci na svečanoj sednici Odbora Matice srpske došli su tog dana da čuju svečani govor povodom pedesetogodišnjice stvaralaštva omiljenog, mnogo hvaljenog pesnika Jovana Jovanovića Zmaja. Takvi jubileji prilika su da se i mnogo slabijim stvaraocima progleda kroz prste, ako ništa drugo, a ono bar zbog godina koje su pretovarili „preko pera” baveći se književnim radom.
Govornik koji je držao besedu ništa manje poznat, takođe pesnik na glasu i Zmajev znanac, Laza Kostić. Pravi ugođaj za književne sladokusce. Kako je kasnije o tom događaju pričao sam Kostić, on nije imao unapred pripremljen govor. Na svečanost je poneo knjigu Zmajevih „Pevanija” i, okrećući listove, počeo je da objašnjava publici zašto je on loš pesnik! Bilo je tu i pohvala, ali pokude su za uši tadašnje književne publike bile strašne i bogohulne, pa je Laza prekinut uz glasno negodovanje, ne stigavši da iskaže sve što je hteo o Zmajevoj poeziji.

laza-kostic (1)
Usledila je oštra reakcija: odmah sutradan izveštaj u „Brankovom kolu” o skandaloznom držanju mlađeg pesnika, opaske da je sujetan, zavidan na starijeg „kolegu”, osvetoljubiv.
„To je jamačno prvi slučaj u istoriji književnosti sveta da književno društvo zamoli jednog svoga člana da govori svečan govor u slavu drugog člana, svog druga, pa da ga radi toga mora ukoriti”, slikovito je taj događaj opisao sam Laza Kostić, „čovek koji sramoti naciju”, kako su ga nazvale tadašnje novine. Opšta pokuda sručila se na Lazinu glavu, ali on se nije predavao. Željan da se objasni sa svima, seo je da svoj govor pretoči u knjigu i detaljno objasni šta je hteo da kaže.
I nastala je obimna knjiga „O Jovanu Jovanoviću Zmaju (Zmajovi), njegovom pevanju, mišljenju i pisanju i njegovom dobu”, nazvana kraće „Knjiga o Zmaju”. Nije bilo mnogo više razumevanja za to delo nego za govor. Matica srpska, od koje je i dobio zadatak da održi govor na svečanosti i kojoj je Laza ponudio svoj rukopis, odbila je da ga štampa. Objavio ga je o svom trošku u Somboru 1902. godine, a drugo izdanje delo je doživelo tek 1984. godine.
„Jedna ružna knjiga”, nazvao je čuveni Jovan Skerlić, dodajući da taj „ispad” nimalo ne služi na čast pesniku. Da li se Laza Kostić zaista obrukao napadajući Zmaja, pitamo se posle više od sto godina, hladne glave.

Kiš-Janoš postaje „ala”

Osnovna Lazina postavka bila je da Jovana Jovanovića Zmaja odlikuje dvostruka priroda, da u njemu postoje dve pesničke ličnosti: jedna lirska, osećajna, koja stvara pesme vredne divljenja i mesta na samom vrhu srpske poezije, druga sklona politiziranju, praznom rodoljublju, lažnim zanosima, čiji su stihovi male vrednosti. Jedno je slavuj, istančani stvaralac, koji leti do pesničkih visina i mističnih zanosa, drugo je zmaj, gromoglasni deklamator praznih fraza koga nosi huk svetine, prolazni zanos političkih događaja i „danas jeste sutra nije” ubeđenja.
Slavuj i zmaj bore se u Jovanu Jovanoviću, s tim što zmaj sve više prevladava svojim grubim jezikom i nezgrapnim stihovima. On se umešao slavuju u posao, pokvario mu „pevanije”, uništio mu liričnost i pretvorio ga u dnevnopolitičkog pesnika. Slavuj peva o ljubavi, idealnoj dragoj, mističnoj stvarnosti, dobrodušnoj šali, zmaj poziva na mač i krvoproliće, zajedljivo se podsmehuje, drži prazne moralne lekcije. „Stvorio ga Bog da bude slavuj, a on silom navalio da bude zmaj.” Toliko je prionuo na taj posao, tvrdi Laza, da je sebi čak nadenuo nadimak neprikladan njegovoj ljudskoj i pesničkoj prirodi.
Dobar poznanik i prijatelj pesnikov, Kostić nas uverava da nadimak, po kome i današnja deca znaju čika-Jovu, nije nadenut Jovanu Jovanoviću po šaljivom listu „Zmaj”, koji je pokrenuo u Pešti 1864. godine, već da ga je on sam prigrlio kad je počeo nasilno da menja svoju pesničku prirodu. Do tada prijatelji su ga zvali Kiš-Janoš, na mađarskom Mali Jovan, onako kako su poznanici, zbog niskog rasta koji je nasledio i njegov unuk, zvali Zmajevog dedu. Laza se čudi otkud je njihov Kiš postao Zmaj kad je to ime tako neobično za njegovu pojavu i duhovne odlike. „Zar onaj omanji, vižljavi, lepuškasti, milokrvni mladić i – Zmaj”, zar „umiljati, duhoviti družbenik”, „šaljivčina”, „spadalo”, „doskakalo”, „priklapalo” da postane Zmaj, čudi se Laza. Kako je ta „ala” preuzela vlast i nad stvaralaštvom umiljatog Kiš-Janoša, Laza nam prikazuje u jednoj gotovo mitskoj slici – Zmaj je progutao slavuja koji se sakrio u njegovom šupljem zubu i, kad čudovište zaspi, slavuj pobegne iz njegovih usta i počne da peva, ali kratko, samo dok se nesnosni zmaj ne probudi.

Pročitajte i  Zašto je kralju Aleksandru zasmetala tvrđava Žrnov? Zbog gradnje Spomenika Neznanom junaku na Avali MINIRAN JE drevni srpski grad

zmaj

Silovanje jezika

Terajući dalje u svom izlaganju, ljubitelj kovanica i veliki majstor reči napravio je i neobičnu podelu Zmajevih pesama na zmajevke, slavujanke, starmalke, omiljenice. Carstvo slavujanki su pesme sabrane u „Đulićima” i „Đulićima uveocima”, s malim mešanjem zmajevitog pevanja. Pesme poput „Delija devojka”, gde Zmaj prikazuje ideal Srpkinje koju Laza naziva nadžakbabom i prznicom, one nastale povodom konkretnih događaja, poput „Svetske krpe” ili „Milostivoj Evropi”, svrstava u zmajevke. „Tiho noći” ili „Ded i unuk” su narodne omiljenice za koje Kostić ne vidi razlog zašto su toliko omiljene i dokazuje nam da su daleko od Zmajevih najboljih pesama. Kad su na red došle i čuvene Zmajeve dečje pesme, o kojima Kostić nema baš lepo mišljenje, Laza uvodi i treću vrstu pesama – starmalke – tvrdeći da je pesnik u usta dece stavljao reči i misli koje nisu svojstvene prirodi mališana.
Dugo se Laza zabavljao Zmajevim omaškama u jeziku dokazujući da je pesnik iz lenjosti i radi stiha i rime prepravljao jezik po vlastitom nahođenju. Zamera mu nezgrapno skraćivanje reči (braćam’ njenim), pogrešne gramatičke oblike (Rastio je mali Jova, Ko što raste deca mazna), mešanje narodnih govora, pogrešnu upotrebu reči… Slobodan Jovanović primetio je, u studiji napisanoj godinu dana po objavljivanju „Knjige o Zmaju”, da se dve trećine Kostićevih zamerki u zmajevkama odnose na jezik. Zanimljivo je da kasniji književni kritičari nisu imali mnogo više razumevanja za Lazin pesnički jezik, kao što ni on nije imao za Zmajev, da su mu čak upućivali istovetne kritike da je zbog rime menjao oblik reči. „Zevs je kod njega, radi slika sa smej, postao Zej”, piše Skerlić oštro napadajući Lazinu poeziju. Kostićeve jezičke zamerke mnogi kasniji čitaoci njegove „Knjige o Zmaju” videli su kao sitničavost, mada su dodavali da su mnoge od njih na mestu.
Mnogo ozbiljnije kritike pretrpeće njegova postavka o zmaju i slavuju. Pesnika čije je stvaralaštvo tako obimno i tematski razuđeno teško je podeliti na samo dve ličnosti. Zmaj je pisao ljubavne, porodične, dečje, rodoljubive, satirične, šaljive, prigodne pesme. „Naš narod je u Zmaju imao pesnika koji je umeo da peva ono što su svi osećali – jedan za sve”, piše o njemu Miloš Crnjanski.

Pročitajte i  MONAH ARSENIJE JOVANOVIĆ O SVOM SPASENJU IZ PAKLA DROGE: Ovako svedoči ostroški podvižnik o izlečenju kroz veru i stradanju bliskih prijatelja

U množini pesama koje je ispevao nisu sve podjednako vredne, neke su pisane na brzu ruku, povodom kakvog aktuelnog događaja, „novinarske”, kako su ih proučavaoci nazvali. Uprkos tome, takvu pesničku prirodu kakva je bila Zmajeva teško je staviti u Lazine okvire jednog dobrog pesničkog glasa, slavuja, i jednog lošeg, zmaja. Slobodan Jovanović je možda bio najbliže istini kad je napisao da je Laza prosto podelio pesme na one koje se njemu sviđaju i nazvao ih slavujankama, dok je one koje mu se ne dopadaju nazvao zmajevkama.

Dva pevidruga

Govor Laze Kostića na svečanoj sednici Matice srpske, sačuvan u izveštajima u književnim časopisima kao „najveća sablazan, kao grdan primer razočaranosti, prevarenosti, uvređenosti i osramoćenosti slušalaca”, odmah je dobio tumačenje kao lični napad na pesnika čiji je uzrok Lazina sujeta i želja za osvetom „slavnijem pesniku”. Kostić se u „Knjizi o Zmaju” branio od takvih tumačenja njegovih poriva da kritikuje pesničku veličinu svog „pevidruga”, kako ga je nazvao.
Uspomena kojom počinje istorija odnosa Zmaja i Kostića tiče se Lazinih pesničkih početaka, 1857. godine, kad mu je urednik novosadske „Sedmice” Đorđe Popović rekao da se „okane tog posla”. Preko Zmajevog mlađeg brata Mite, Lazinog vršnjaka i poznanika, Kostić je po Zmaju poslao Popoviću svoju pesmu „Bauk”, a onda još jednu „bukoliku”. Zajedno sa Zmajem otišao je do Popovića da vidi zašto njegove pesme nisu objavljene. Kiš-Janoš i Popović veselo su se smejali njegovim pesničkim pokušajima, urednik „Sedmice” očinski mu je poručio da to nije za njega: „To vam je sud na vašu poeziju, od sada pa do veka.”
Iako njegov „prezmajski zaštitnik”, jer tada još nije dobio nadimak Zmaj, nije stao na njegovu stranu, mada su njihovi odnosi imali uspone i padove, Laza želi da nas uveri da su nesuglasice prevaziđene pre onog 23. novembra i njegovog govora. Tačno je da se Zmajova naljutio na njega što je časopisu „Delo” poslao svoju pesmu napisanu povodom godišnjice smrti Vojislava Ilića „Prerano” uz propratno pisamce da čika-Jova Zmaj nije hteo da je štampa u Vojislavljevoj „Spomenici”. Ali, posle toga češće su se sastajali u Beogradu gde mu se Zmaj prijateljski žalio da ga u tom velikom gradu niko ne gleda, da ga se klone nekadašnji prijatelji. Istina je i da ga je Zmajova nagrdio 1897. godine, kad se kandidovao na Karlovačkom saboru kao kandidat klerikalne partije, stihovima:
„Bežim iz jata starih drugova / I tražim društvo jejina sova. / Znam da me narod birati neće, / Al mene ipak Mefisto kreće.”
Međutim, ni godinu dana kasnije, Zmaj mu je čestitao jubilej, četrdeset godina stvaralaštva, a posle se sastao s njim u Zagrebu, „svojski i svesrdno, kao ikad”. Nesporazumi su izglađeni, uverava nas Laza. Ni tadašnji ni današnji čitaoci „Knjige o Zmaju” nisu baš ubeđeni da je zaista tako. Zmaj o kome čitamo u Kostićevoj obimnoj monografiji veoma se razlikuje od uobičajene predstave o njemu kao o dobrodušnom, moralnom, principijelnom lekaru i porodičnom čoveku koga život nimalo nije štedeo i doneo mu veliku tragediju da u svega nekoliko godina izgubi sve članove porodice.

Pročitajte i  Budi human kao što je bila Srbija 1885: Ovakav natpis stajao u je u Ženevi u čast našem narodu zbog U ISTORIJI NEZAPAMĆENOG čina tokom ratovanja

Kleveta ili…

U svojim zapažanjima i sećanjima, Laza nam ga opisuje kao sujetnog, zamerljivog, na trenutke beskarakternog. Prenosi nam reči romanopisca Jakova Ignjatovića s jedne od književnih sedeljki u kafani „Kod Pere Kamile” da Zmajova izbegava njihovo društvo jer više voli bircuze u kojima će mu polusvet laskati, hvaliti i slaviti njegovu veličinu. Pišući o njegovim rodoljubivim pesmama, pozivanju na boj za slobodu i odbranu otadžbine, Laza se nekoliko puta osvrće na to da Zmajova ni slovca nije ispevao o bici kod Slivnice 1885. godine, kad su Bugari porazili Srbe, a opevao je, inače, gotovo svaki, pa i sasvim neznatni, politički događaj. Pozivao je na boj, ali sam nije učestvovao u ranijem srpsko-turskom ratu, čak ni kao lekar, opominje Kostić.
Sličnu zamerku imaće i Pavle Popović, s tim što se on tome neće toliko često ni s toliko zajedljivosti vraćati kao Laza Kostić. On će tek, povodom jednog „đulića”, navesti da „čitaocu koji je obavešten o Zmajevom držanju u ratu 1876, ne može biti prijatno kad nađe njegovo hvastanje kako će, kad dođe vreme, poginuti za slobodu”, uz ograđivanje da bi Zmajevo držanje u ratu trebalo podrobnije proučiti. Daleko teža Lazina optužba je ona o pesnikovom stavu posle „Tucindanske tragedije”.
Na taj crkveni praznik, 1889. godine, Jaša Tomić, zbog uvrede na račun njegove žene, ubio je poznatog novosadskog političara i novinara Mišu Dimitrijevića. Laza svedoči da je Zmajova, navodno, žalio što ubica, koji je branio čast svoje porodice, nepravedno tamnuje, da nije došao ni na sahranu ni na parastos Miši Dimitrijeviću, jednom rečju da je stao na stranu ubice. Zmaj u monografiji Laze Kostića nema gotovo nijednu dobru osobinu.
Slikajući njegov portret, Kostić se ne libi ni da ga otvoreno vređa, pa ne čudi što su posle čitanja takvog dela mnogi proučavaoci izvukli zaključak da je Lazina namera bila da ga prosto okleveta, da „demistifikuje” ljubimca naroda, naruži dobru predstavu o njemu. Teško da jedan o drugom tako pišu „pevidruzi” koji su raskrstili s ličnim razmiricama i nesporazumima. Iznenadiće se pojedinim delovima monografije i obožavaoci Zmaja, ali ni ljubiteljima Laze Kostića neće biti svejedno kad pročitaju kako je ljuto znao da ošine najobrazovaniji pesnik svoje generacije.

(Politikin zabavnik)

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime