У духу назива који су дали Турци платоу испред тврђаве са погледом на ушће Саве у Дунав, Кале као град и мегдан као борба, и, још више – брег за размишљање, у Калемегданском парку, код фонтане „Злосретни рибар”, данас се одвијају битке за топа више, или да краљица заузме што бољу позицију.То пензионери играју ко зна коју партију шаха, док бравуре фигура кибицују и јуноше.
Иако можда и несвесни бурне историје београдске фортификације, они је сваким шахматом, па и нерешеним резултатом, заправо настављају. Некад су ратоборни попут Хуна за које се сматра да су у 5. веку овде направили војни логор поробивши Келте, некад дуго седе док не повуку наредни потез, баш као они што су јој поставили пратемеље у неолиту. Кадкад се врате на исти део поља тактиком Отоманске империје, а онда дају све од себе за раскош игре, како што су чинили Аустријанци, макар све изгубили. Јер, и у овом олимпијском спорту, нешто је до па- мети и искуства, а нешто ипак и до среће, макар на коју је ногу шахиста тог јутра устао.
Зато ће након партије, неко пожелети да се протегне шетњом, не знајући на коју страну да крене, по површини од 53 хектара раскошног парка и културно-историјског комплекса. За лепих дана, пашће му на па- мет да оде све до Доњег града, крај Споменика захвалности Француској, ка Капији Карла ВИ, и даље ка Небојшиној кули, док му Победник одозго чува леђа, са спуштеним мачем, спреман за сваки вид одбране.
Ако ромиња киша, довољно ће бити да направи круг око Уметничког павиљона „Цвијета Зузорић” на Малом Калемегдану, чију је изградњу иницирао велики писац и комедиограф Бранислав Нушић, па натраг, ка Кнез Михаиловој улици, корзоу и центру данашњег живота српске престонице. Или ће се држати оближњег шеталишта, са погледом на Нови Београд, или ће, током кијамета, посетити неки од два музеја, Војни или Природњачки.
„Занимљиво је за Калемегданску тврђаву да су је археолози истражили свега 15 до 20 одсто, па и данас крије многе тајне и пикантерије”, објашњава Зоран Лј. Николић, новинар и публициста, што је прилично о овом слојевитом месту већ открио у својим књигама. Он у причи креће од „најбитнијег историјског тренутка” за Тврђаву, Београдског мира, правећи и кратку увертиру описом пређашњег изгледа града.
„Пре 18. века Београд је био турска касаба уских улица, да би током аустријске владавине, од 1717. до 1739. године, био претворен у барокну варош”, Николић приповеда, да би дошао до поенте. Београдским миром Аустријанци су се обавезали да ће се повући и срушити све што су на Тврђави подигли. Такво је у то доба било стање снага – Отомански Турци поново све јачи, а ови други све слабији. Зато оно што данас видимо, углавном су остаци тадашњег победника.
Али, тад је већ прошла и златна ера Отоманске империје, па ни Тврђава коју су реконструисали није била по највишим стандардима, како примећује Николић. Други је разлог за такву одлуку напредак артиљерије, кад се битке селе на ливаде, па у ровове, док фортификације губе значај. Стога Турци не претерују са зидањем, а поготово са додавањем украсних садржаја.
Међутим, у своје кратко време, у првој половини 18. века, Аустријанци су успели да промене и лични опис самог „брда за размишљање”. Просто су исекли његов горњи део, где је данас Завод за заштиту споменика културе Града Београда, и ба- цили га низ падину, како би на заравњеном делу направили своје војне грађевине. Последице овог потеза најтеже су по археологе – у Доњем граду претумбани су разни, овде неприпадајући слојеви.
У знаку пролажења разних војски, пролазили су и називи, па је и Римски бунар дело Аустријанаца, самопрозваних настављача Светог римског царства. Бунар је остао, иако само као цистерна за кишницу по коју се ишло у два реда завојитих степеница, али је део брушеног калемегданског каме- на отпремљен уз Дунав, као непроцењив грађевински материјал за нове фортификације Аустрије. „Београђани ће после говорити како је њихов град отпловио сам од себе”, Николић каже са осмехом.
Он је провео деценије у проучавању историје Калемегдана и Тврђаве, али је и потпуном лаику јасно да се ту ради о попришту судара цивилизација, о вечитим борбама за невероватан географски положај са видиком просутим све до краја сремске равни- це, и на другу страну, ка Мачви . О аустријском добу још говоре четири капије града, од којих је само поменута, Карла ВИ, видљива, док су остале, као и остаци римског каструма, под дебелим слојем култура што су се касније ту развијале. Турске су овде и данас – Сахат, Дефтердарова, Гвоздена или Демир капија, која је сада зазидана, а бројне су и оне што их је дигла српска рука, као што је Карађорђева. На археолозма је да истраже и многа гробља, почев од римских, и војне болнице, закључно са аустријским, сада под новим зградама.
Калемегданска тврђава метафорички памти и дан кад је Али Риза паша, заповедник града те 1869, предао кључеве града кнезу Михаилу Обреновићу, на свиленом јастучету. Био је 19. април, вероватно сунчан, када је кнез на белом коњу дојахао овде, у пратњи српских војника. Турским заставама што су се још вијориле, придружиле су се и српске, а топовски пуцњи више нису означавали опасност, већ ослобођење, па је и народ клицао: „Слободни смо.” Недуго затим, кнез Михаило је наредио да се плато око тврђаве преуреди у парк, задржавши назив – Калемегдан. Идејне скице је израдио први српски урбаниста и први професор архитектуре у Србији, Емилијан Јосиповић. По његовој замисли засађено је зеленило, да би се 1890. године отпочело са планским уређењем. Године 1905. парк је проширен и припојен му је Мали Калемегдан, од кад се стално понешто додаје. И још увек подлеже разним интерпретацијама, због своје сложености.
Па, ако се вратимо на зборно место шахмајстора, у близину скулптуре „Злосрећни рибар”, Николић ће нас водити кроз креативне битке скулптора Симеона Роксандића, припадника најстарије генерације српских вајара и активног сведока краја 19. века. Наиме, Роксандовићев наум је био да своју бравурозну скулптуру смртоносног загрљаја човека и змије, прикаже на Балканској изложби у Лондону. Тад се збила такозвана „новинарска патка”, речено данашњим језиком, до вајара су допрле гласине да је брод са скулптуром потонуо. Зато је од гипсане макете урадио нови одливак, што је резултирало продукцијом два истоветна рада. Један је откупио Град Београд 1912. године, а други Општина Загреб, смештајући фонтану на Језуитски трг, како су градови уметнички побратимљени.
Ни поменути споменик Захвалности Франсуској чувеног Ивана Мештровића, са звучним натписом „Волимо Француску као што је и она нас волела”, тежак 14 тона и изливен из 14 комада, није без компликоване историјске позадине. На том месту се до 1913. године, уздизао споменик Карађорђу, али су развој Првог светског рата и политички односи, диктирали да се он замени спомеником Фрањи Јосифу. Међутим, док је текла процедура израде и транспорта, Аустрија је већ рат изгубила, па Срби победници нису знали шта би са тек пристиглим аустријским „лидером”.
„Неко се мудро досетио да га претопи у звона за Цркву Ружицу. Зато се упућена чаршија и данас шали да на путу до Доњег града, још звони цар Јосиф ”, звонко се смеје Николић. И надовезује сагу о Победнику, још познатијем Мештровићевом делу.
Наручен да сведочи о победи у Првом балканском рату, бронзани кип висок 28 метара дочекао је Други балкански рат, и Први светски, у међувремену похрањен у једној шупи на Сењаку. На Теразије, где је требало да буде постављен, Победник није могао, јер се његовој наготи супротставило Удружење београдских дама. У новинама је освануо њихов апел, да би такав чин „ружио лепи морал београдских госпођица”. Зато је симбол Београда ту где је сада, а уочи предстојеће реконструкције.
Шетњу Калемегданом могли смо да обавимо и из многих других углова и смерова, али би сваки текст за то био претесан. Ни наредни хроничари неће боље проћи, јер су Београђани и њихови гости преузели обавезу да историју допуњују, макар утисцима. А на научницима остаје да све што је било до краја протумаче, иако ће заувек остати део мистерије.
Текст: Драгана Николетић
Фото: Лука Шарац
