U duhu naziva koji su dali Turci platou ispred tvrđave sa pogledom na ušće Save u Dunav, Kale kao grad i megdan kao borba, i, još više – breg za razmišljanje, u Kalemegdanskom parku, kod fontane „Zlosretni ribar”, danas se odvijaju bitke za topa više, ili da kraljica zauzme što bolju poziciju.To penzioneri igraju ko zna koju partiju šaha, dok bravure figura kibicuju i junoše.
Iako možda i nesvesni burne istorije beogradske fortifikacije, oni je svakim šahmatom, pa i nerešenim rezultatom, zapravo nastavljaju. Nekad su ratoborni poput Huna za koje se smatra da su u 5. veku ovde napravili vojni logor porobivši Kelte, nekad dugo sede dok ne povuku naredni potez, baš kao oni što su joj postavili pratemelje u neolitu. Kadkad se vrate na isti deo polja taktikom Otomanske imperije, a onda daju sve od sebe za raskoš igre, kako što su činili Austrijanci, makar sve izgubili. Jer, i u ovom olimpijskom sportu, nešto je do pa- meti i iskustva, a nešto ipak i do sreće, makar na koju je nogu šahista tog jutra ustao.
Zato će nakon partije, neko poželeti da se protegne šetnjom, ne znajući na koju stranu da krene, po površini od 53 hektara raskošnog parka i kulturno-istorijskog kompleksa. Za lepih dana, pašće mu na pa- met da ode sve do Donjeg grada, kraj Spomenika zahvalnosti Francuskoj, ka Kapiji Karla VI, i dalje ka Nebojšinoj kuli, dok mu Pobednik odozgo čuva leđa, sa spuštenim mačem, spreman za svaki vid odbrane.
Ako rominja kiša, dovoljno će biti da napravi krug oko Umetničkog paviljona „Cvijeta Zuzorić” na Malom Kalemegdanu, čiju je izgradnju inicirao veliki pisac i komediograf Branislav Nušić, pa natrag, ka Knez Mihailovoj ulici, korzou i centru današnjeg života srpske prestonice. Ili će se držati obližnjeg šetališta, sa pogledom na Novi Beograd, ili će, tokom kijameta, posetiti neki od dva muzeja, Vojni ili Prirodnjački.
„Zanimljivo je za Kalemegdansku tvrđavu da su je arheolozi istražili svega 15 do 20 odsto, pa i danas krije mnoge tajne i pikanterije”, objašnjava Zoran Lj. Nikolić, novinar i publicista, što je prilično o ovom slojevitom mestu već otkrio u svojim knjigama. On u priči kreće od „najbitnijeg istorijskog trenutka” za Tvrđavu, Beogradskog mira, praveći i kratku uvertiru opisom pređašnjeg izgleda grada.
„Pre 18. veka Beograd je bio turska kasaba uskih ulica, da bi tokom austrijske vladavine, od 1717. do 1739. godine, bio pretvoren u baroknu varoš”, Nikolić pripoveda, da bi došao do poente. Beogradskim mirom Austrijanci su se obavezali da će se povući i srušiti sve što su na Tvrđavi podigli. Takvo je u to doba bilo stanje snaga – Otomanski Turci ponovo sve jači, a ovi drugi sve slabiji. Zato ono što danas vidimo, uglavnom su ostaci tadašnjeg pobednika.
Ali, tad je već prošla i zlatna era Otomanske imperije, pa ni Tvrđava koju su rekonstruisali nije bila po najvišim standardima, kako primećuje Nikolić. Drugi je razlog za takvu odluku napredak artiljerije, kad se bitke sele na livade, pa u rovove, dok fortifikacije gube značaj. Stoga Turci ne preteruju sa zidanjem, a pogotovo sa dodavanjem ukrasnih sadržaja.
Međutim, u svoje kratko vreme, u prvoj polovini 18. veka, Austrijanci su uspeli da promene i lični opis samog „brda za razmišljanje”. Prosto su isekli njegov gornji deo, gde je danas Zavod za zaštitu spomenika kulture Grada Beograda, i ba- cili ga niz padinu, kako bi na zaravnjenom delu napravili svoje vojne građevine. Posledice ovog poteza najteže su po arheologe – u Donjem gradu pretumbani su razni, ovde nepripadajući slojevi.
U znaku prolaženja raznih vojski, prolazili su i nazivi, pa je i Rimski bunar delo Austrijanaca, samoprozvanih nastavljača Svetog rimskog carstva. Bunar je ostao, iako samo kao cisterna za kišnicu po koju se išlo u dva reda zavojitih stepenica, ali je deo brušenog kalemegdanskog kame- na otpremljen uz Dunav, kao neprocenjiv građevinski materijal za nove fortifikacije Austrije. „Beograđani će posle govoriti kako je njihov grad otplovio sam od sebe”, Nikolić kaže sa osmehom.
On je proveo decenije u proučavanju istorije Kalemegdana i Tvrđave, ali je i potpunom laiku jasno da se tu radi o poprištu sudara civilizacija, o večitim borbama za neverovatan geografski položaj sa vidikom prosutim sve do kraja sremske ravni- ce, i na drugu stranu, ka Mačvi . O austrijskom dobu još govore četiri kapije grada, od kojih je samo pomenuta, Karla VI, vidljiva, dok su ostale, kao i ostaci rimskog kastruma, pod debelim slojem kultura što su se kasnije tu razvijale. Turske su ovde i danas – Sahat, Defterdarova, Gvozdena ili Demir kapija, koja je sada zazidana, a brojne su i one što ih je digla srpska ruka, kao što je Karađorđeva. Na arheolozma je da istraže i mnoga groblja, počev od rimskih, i vojne bolnice, zaključno sa austrijskim, sada pod novim zgradama.
Kalemegdanska tvrđava metaforički pamti i dan kad je Ali Riza paša, zapovednik grada te 1869, predao ključeve grada knezu Mihailu Obrenoviću, na svilenom jastučetu. Bio je 19. april, verovatno sunčan, kada je knez na belom konju dojahao ovde, u pratnji srpskih vojnika. Turskim zastavama što su se još vijorile, pridružile su se i srpske, a topovski pucnji više nisu označavali opasnost, već oslobođenje, pa je i narod klicao: „Slobodni smo.” Nedugo zatim, knez Mihailo je naredio da se plato oko tvrđave preuredi u park, zadržavši naziv – Kalemegdan. Idejne skice je izradio prvi srpski urbanista i prvi profesor arhitekture u Srbiji, Emilijan Josipović. Po njegovoj zamisli zasađeno je zelenilo, da bi se 1890. godine otpočelo sa planskim uređenjem. Godine 1905. park je proširen i pripojen mu je Mali Kalemegdan, od kad se stalno ponešto dodaje. I još uvek podleže raznim interpretacijama, zbog svoje složenosti.
Pa, ako se vratimo na zborno mesto šahmajstora, u blizinu skulpture „Zlosrećni ribar”, Nikolić će nas voditi kroz kreativne bitke skulptora Simeona Roksandića, pripadnika najstarije generacije srpskih vajara i aktivnog svedoka kraja 19. veka. Naime, Roksandovićev naum je bio da svoju bravuroznu skulpturu smrtonosnog zagrljaja čoveka i zmije, prikaže na Balkanskoj izložbi u Londonu. Tad se zbila takozvana „novinarska patka”, rečeno današnjim jezikom, do vajara su doprle glasine da je brod sa skulpturom potonuo. Zato je od gipsane makete uradio novi odlivak, što je rezultiralo produkcijom dva istovetna rada. Jedan je otkupio Grad Beograd 1912. godine, a drugi Opština Zagreb, smeštajući fontanu na Jezuitski trg, kako su gradovi umetnički pobratimljeni.
Ni pomenuti spomenik Zahvalnosti Fransuskoj čuvenog Ivana Meštrovića, sa zvučnim natpisom „Volimo Francusku kao što je i ona nas volela”, težak 14 tona i izliven iz 14 komada, nije bez komplikovane istorijske pozadine. Na tom mestu se do 1913. godine, uzdizao spomenik Karađorđu, ali su razvoj Prvog svetskog rata i politički odnosi, diktirali da se on zameni spomenikom Franji Josifu. Međutim, dok je tekla procedura izrade i transporta, Austrija je već rat izgubila, pa Srbi pobednici nisu znali šta bi sa tek pristiglim austrijskim „liderom”.
„Neko se mudro dosetio da ga pretopi u zvona za Crkvu Ružicu. Zato se upućena čaršija i danas šali da na putu do Donjeg grada, još zvoni car Josif ”, zvonko se smeje Nikolić. I nadovezuje sagu o Pobedniku, još poznatijem Meštrovićevom delu.
Naručen da svedoči o pobedi u Prvom balkanskom ratu, bronzani kip visok 28 metara dočekao je Drugi balkanski rat, i Prvi svetski, u međuvremenu pohranjen u jednoj šupi na Senjaku. Na Terazije, gde je trebalo da bude postavljen, Pobednik nije mogao, jer se njegovoj nagoti suprotstavilo Udruženje beogradskih dama. U novinama je osvanuo njihov apel, da bi takav čin „ružio lepi moral beogradskih gospođica”. Zato je simbol Beograda tu gde je sada, a uoči predstojeće rekonstrukcije.
Šetnju Kalemegdanom mogli smo da obavimo i iz mnogih drugih uglova i smerova, ali bi svaki tekst za to bio pretesan. Ni naredni hroničari neće bolje proći, jer su Beograđani i njihovi gosti preuzeli obavezu da istoriju dopunjuju, makar utiscima. A na naučnicima ostaje da sve što je bilo do kraja protumače, iako će zauvek ostati deo misterije.
Tekst: Dragana Nikoletić
Foto: Luka Šarac
