Српски књижевник, политичар и народни трибун Петар Кочић многа своја дела писао је вођен идејом националног јединства и борбе против рђаве туђинске управе и дао својеврстан путоказ како се борити за национална права и грађанско достојанство. Ове идеје Кочић је објединио у идеју „Отаџбине“, часописа који је покренуо у Бањој Луци на Видовдан 1907. године. У уводнику првог броја „Отаџбине“ Кочић је записао:
″Исповједајући своје дубоко увјерење, да су Босна и Херцеговина, према свом националном обиљежју, српске земље, ипак нећемо ником наметати српско име. Нека се зове како ко хоће и милује, а ко нам приступи, добро нам дошао.″
Другим речима, Кочић каже, „Отаџбина“ припада мени, али подједнако она припада и онима који не мисле као ја. У истом броју часописа објављен је и текст под насловом „Мисли о Отаџбини”. На једноставан, за ондашњи неуки пук адекватан начин, он говори о важности националног јединства и грађанских права и обавеза. Чини се да и нама данас може бити од користи.
″Отаџбина је веза која нас спаја са људима нашега рода и језика, било да припадају прошлости или будућности, било да живе у садашњости.
Отаџбина је њива на којој се непрестано сије и жање: ми жањемо што су сијали наши преци, а сијемо да имају шта жети наши потомци.
Без отаџбине не бисмо имали предака, а без њихових тековина ти би био исто онако убог и биједан као што су дивљаци.
Упамти добро ово: ако ми сви припадамо Отаџбини и она припада свакоме од нас; без тога нема ни узајамности ни узајамног повјерења међу грађанима! Ма гдје био треба да уживаш исту безбједност као и у Отаџбини и да имаш увјерење да за тобом стоји Отаџбина, готова да те свом снагом заштити.
Чим нестане правила један за све, сви за једног, Отаџбина је само једно обично име.
Отаџбина је као свако живо тијело, чије здравље зависи од радљивости удова; чим удови раде рђаво и тијело опада; раде ли добро и оно је здраво.
Буди радан и вриједан члан Отаџбине, једном ријечју, буди оно што треба да будеш: частан човјек.″
Аутор: Драгослав Илић
(akademskikrug.rs)