Можда неправедно, али када се спомене споменик „код коња“ мало ко се сети кнеза Михаила Обреновића. Данас је плато на који је постављен омиљено састајалиште за све генерације. „Коњ“ је један од најфотографисанијих споменика у Београду, а његово постоље место на коме млади радо одмарају. Ипак, многи се заправо никада нису упознали са потенцијалним скандалом везаним за његово откривање.
Кнеза Михаила Обреновића наш народ је признавао као ослободиоца српског народа од Турака који је, као вичан дипломата, успео многе српске градове да врати у наш посед (Београд, Смедерево, Кладово, Ужице, Шабац…). Ипак, било је и оних који су желели да учине крај његовој апсолутистичкој владавини, што се и догодило 1868. године. На кнеза је извршен атентат од стране завереника, браће Радовановић. Национална жалост трајала је три дана, а убрзо је покренута идеја да се кнезу подигне споменик. На конкурсу је учествовало 17 уметника, углавном страног порекла, а победило је идејно решење италијанског вајара Енрика Пација. За место постављања споменика симболично је изабран плато код Народног позоришта, будући да је кнез лично помагао изградњу овог здања.
Споменик је изливен у Минхену, у радионици Фердинанда фон Милера и свечано отворен 1882. године, поводом проглашења Краљевине Србије. Догађај је уприличен на Светог Николу, крсну славу Обреновића. Мало је било оних који су овај догађај пропустили. Град је био окићен цвећем, грбовима и заставама, а сам плато адаптиран за посетиоце постављањем бине и трибина. Енрико Паци проглашен је творцем најзначајнијег српског споменика 19. века. Овом приликом је и награђен Орденом витеза таковског реда другог степена.
Коњаничка статуа била је новитет за Србију, инспирисана сличним решењима у Фиренци. Имајући у виду да је кнез био заслужан за ослобађање државе од турских стега, Енрикова идеја је била да га представи као дипломату, а не као борца – коњаника. Подигнутом руком, вајар је алудирао на део Србије који у том тренутку још увек није био ослобођен уз идеју да кнез, овим гестом, симболично оставља бригу о тим областима потомцима у аманет.
Пиједестал (постоље) је декорисан рељефима према нацртима архитекте Константина Јовановића. Богат рељефни фриз сликовито прича причу о храбрости српског народа и његов напредак под Обреновићима. На северној страни може се прочитати посвета: „Књазу Михаилу М. Обреновићу ИИИ, благородна Србија“.
Већ приликом самог отварања примећен је недостатак који је изазвао бурне реакције и опште полемике. Наиме кнез Михаило је представљен гологлав што је за тадашње време био неприхватљив избор. У то време било је уобичајено носити неку врсту шешира и појављивање без њега није се сматрало пристојним. Свеједно да ли је била капа или цилиндар, тек углавном, без њих се није излазило у јавност. Да „трагедија“ буде већа у питању је био споменик захвалне отаџбине и догађај је достигао размере скандала.
Како се обично у оваквим ситуацијама догоди, покренута је лавина оговарања као и теорија да је несрећни Енрико због бруке извршио самоубиство. И данас има оних неверних Тома који се куну да је ова теорија тачна. Ипак, Енрико се, пошто је регуларно исплаћен, вратио у своју родну Италију у којој је умро природном смрћу 17 година касније. Београд је толико заволео да је деци наденуо наша имена.
Обрукан или не, Паци нам је оставио предивну коњаничку статуу у самом срцу Београда.
Опанак
