КРАЈ ДИНАСТИЈЕ ОБРЕНОВИЋ: Мајски преврат из 1903. је догађај који је имао далекосежне последице по Србију, Србе и – однос европских држава према њима.

Главни разлози за овај догађај било је велико незадовољство политиком краља Александра Обреновића због његове аустријске оријентације, тешког стања у земљи и дворских скандала (међу којима је и краљева женидба с Драгом Машин).

У ноћи између 28. и 29. маја (по старом календару) завереници су провалили у двор и убили краља и краљицу.” До данас није расветљено ко је стајао иза овог атентата.

Ова приповест данског новинара, последњег странца са којим је краљ разговарао, с лица места, даје аутентични слику оног што се десило:

Новинар Франц фон Јесен (1870-1949) је ово сведочанство објавио у књизи, збирци извештаја “Људи и борбе на Балкану”, изашлој 1913. у Копенхагену.

Текст који следи је приповест Фон Јесена о краљеубиству 10. јуна 1903.

…УСПУТ НА СЕВЕР кроз Србију одлучио сам да се мало задржим у Београду да чујем нешто о српском схватању македонског питања. Имао сам у руским круговима у Београду доста добре везе и није ми било невероватно да уз њихову помоћ постигнем дозволу за разговор са краљем Александром, који је тада у Европи припадао особама о којима се много говори, и кога зато – новинарски гледано – вреди потражити.

Стигао сам у Београд у понедељак 8. јуна око 5 сати ујутро, сишао са воза, добио печат у пасош те одсео у хотелу Гранд, где сам одспавао до усред преподнева…

…Ађутант коначно појављује на вратима и покретом руке ме позива да га пратим – и кратко затим стојим испред српског краља Александра И у његовој радној соби.

Соба је свежа и лепа. Богате резбарије на храстовом намештају украшене су сребром. На зидовима висе многи портрети кнезова с руком написаним посветама. У једном ћошку стоји огроман изрезан штит са сликама официра пука чији је краљ био члан од своје најраније младости. Млади српски монарх носи скромно и комотно преподневно одело.

Он је нижег раста и за своје године необично гојазан. Као што је то понекад случај са кратковидим људима, његов поглед иза дебелог стакла лорњета чини се несигурним, тражећим и скитајућим. Уста су му сасвим невидљива од куш-траве црне браде; густа коса му пада у шиљак на чело; боја лица је на образима и подбратку плава као у мушкараца са јаком, црном брадом, која је уосталом чиста и жућкаста као што то често постаје у кућном ваздуху. Руке се чине непријатно мале на натекло дебелим зглобовима; стопала су исто тако неприродно луткаста на кратким стубастим ногама. Све у свему је краљева спољашња појава деловала одвратно или бар несимпатично.

Личио је на огромног кратковидог дечка са прерано израслом брадом. Краљ Александар почиње разговор на француском.

Он влада тим језиком до савршености; као највећи број образованих Словена говори тим језиком без чујног нагласка; не прође много времена док човек не примети да је он освојио тај језик са свим његовим финесама, и мора бити да је упућен и у књижевност на том језику. Лепим, утишаним, звучним гласом који одаје школованог и прорачунатог човека, краљ одржи мало предавање о Македонији. У њему су оштре, духовите и паметне изјаве. Да је било могуће само чути а не и видети, утисак би био сасвим другачији.

Међутим, сада је потребно бити пажљив и очима пратити краља док говори. Он ми је понудио столицу и седи сам испред мене за храстовим столом. Постоји несхватљива супротност међу равнотежом и уређеним приказивањем његовог говора и збуњеном, стидљивом и мајмунастом немирношћу његове личности. Ни једну секунду не може мирно да седи; час се премешта напред-назад на столици; час трља леђа и руке о наслон столице; час се љуља стопалом; час протресе ноге, час их опет повлачи; ма који пололжај заузима, његове две гномске руке непрестано черупају лист хартије који лежи испред њега, у ситне комадиће, котрљају их у куглице, бацају их на под, опет черупају, котрљају, бацају … без застоја, немирно, раздражујуће.

Ако уопште долази до разговора – јер краљ сам скоро непрестано води реч -реч је искључиво о Македонији. Краљ Александар је добро обавештен о овом компликованом предмету са свим његовим бројним, сумњивим појединостима, те има своје мишљење о свему томе. Његов монолог нарочито погађа те балканске државе које се у Македонији надмећу са Србијом, а још више те велике силе које су израдиле македонски “реформски програм”. Краљ заиста има добар разлог за ругање због јалових крпљења једне неподношљиве и недостојне турске владавине; упадљиво је, међутим, како постаје зао када говори о другим монарсима.

Ни по једној тачки није у стању да задржи своје мишљење, али не каже ни више него што жели. Већ је прошло више од једног сата – патос испод краљевог места сада изгледа као да је под снегом – када један мој исказ доводи краља до дугачког политичког излагања албанског питања.

Мисли да ће Србија временом бити власт која ће га решити, и он сматра да земља за то има добре услове. Сада живи – каже он – најмање пар хиљада Албанаца у Србији, и они су ваљда задовољни, као што је и влада њима задовољна. “Сматрао сам,” наставља краљ, сада први пут током аудијенције веселим тоном, “правилним да ови пристојни Албанци добију свог заступника у скупштини. Зато сам заповедио префекту округа где углавном живе, да се изабере један Албанац…”

У кратком тренутку видим диктатора.

“Заповедио да се изабере један Албанац” … Услови избора за српску скупштину описани у две реченице. Краљ устаје. Обраћа ми се неким љубазним речима и честита ми срећан крај опасног путовања по Македонији. “Када намеравате да отпутујете одавде?”, пита он. “Вечерас, Ваше величанство.” “Ма не, то је заиста сувише рано. Сада, када тако добро познајете главне градове других балканских земаља, морате се упознати и са приликама овде у Београду. Осим тога морам да кажем да краљица која је данас заузета жели да Вам да аудијенцију сутра преподне у 10 сати. Молим Вас да останете.” “Наравно.” “Хвала. Онда довиђења сутра у 10 код краљице!”

Pročitajte i  Песма уз коју плачу и Срби и Грци: Болна љубав српског војника и Гркиње преточена је у химну пријатељства два народа

Краљ ми пружа руку. Крај је аудијенцији. Брзо се враћам у Гранд хотел. Пресвлачим се, ручам и одмах седнем да запишем утиске и добит дана. Врло је тешко препричати краљева дугачка објашњења с многим нападима на друге заинтересоване силе у Македонији; да сам поновио његове речи онако како су изговорене, срео бих се са великим бројем демантија. Овде се треба петљати и попуштати те обезбедити се наговештајима и подразумевањима.

(…)

Устајем око пола девет ујутро у четвртак (11. јуна). Пошто имам аудијенцију код краљице Драге већ у 10, облачим се гала. Већ сам три-четири пута узалуд зазвонио за топлу воду да оперем зубе. Чинило се да су сва жива бића напустила хотел. Вичем низ степениште. Нема одговора. Опет покушавам са звонцем – ово је разбешњујуће!

Коначно, у нехајном ходу, долази један слуга. Одговарам мноштвом бесних речи; али он ми делом оправдавајуће, делом надмоћно упада у реч: “О,разумем, господин дакле не зна…” “Шта?” “Да су краљ и краљица ноћас убијени!” Он то изговара тако равнодушним тоном да сам убеђен да ме исмејава. “Глупост!

Донесите ми топлу воду и поштедите ме своје приче!” … Разуме се, права је глупост оно што ми овај српски магарац смишља да би се спасао заслужене грдње … Разуме се! … Али, искрено говорећи, звучи као нешто чудан изговор … Може ли бити истина? … Онда би моја аудијенција била спречена из прекопотребних разлога … Не, јесте глупост!

Слуга доноси топлу воду. “Дакле,” шалим се сада када је раздраженост прошла, “краљ и краљица су ноћас убијени, а?”

“Господину на услузи, јесу.” “Хвала, доста је.” Какви идиотски прилози. А шта ако је заиста истина? … Јесте истина, наравно … Зашто би ме човек лагао право у очи!… У нервозној брзини се спремим. Низ степениште… На последњем се инстинктивно задржавам, изгледам равнодушно, нехајно пролазим испред портира – који ме учтиво поздравља и зачуђено посматра свечано одело које сам обукао рано ујутро – и погледам кроз врата као да ме озбиљно интересује откуда дува ветар на овај мирни сунчани летњи дан…

Нема никога на улици, али много застава на кућама… Тако је било и јуче за време Духова и певачке свечаности… Али нема смисла да људи оставе своје заставе да вијоре недељу дана… “Господине вратару, зашто су данас истачене заставе?” “Зато што су краљ и краљица убијени.”

Он изговара ово тако очитом сигурношћу, као да му није било јасно зашто уопште питам. “Када се то десило?” “Ноћас, око два сата, бар колико ја знам,” одговара он док распоређује писма и новине по бројевима соба. У кафани хотела поједем брз доручак док разматрам ситуацију. У кафани је скоро празно. За једним столом гости већ играју домине и коцке.

Хрпа последњих српских листова постављена је на столицу покрај мене; помоћу основног знања руског могу са муком читати истакнути чланак -говори се о краљу Александру.

Келнер ми је љубазно објаснио да су новине које величају краља један владин лист … “То значи” – прекида самог себе -“господин ваљда разуме … бивша влада и бивши краљ… у ствари синоћ… редакција листа је сигурно била доста изненађена, ако могу слободно да кажем …” “Нема ваљда ни у другим листовима ничега о убиству?”

“Ниједног реда. Ма немојте, господине! Такво нешто се не одава унапред листовима…” Растојање између Гранд хотела и дворца износи око 1.000 метара. У првом делу пута, у Кнез Михаиловој улици, нема ничега необичног. Свакидашњи живот протиче својим уобичајеним током; продавнице су отворене; домаћице и слушкиње обављају куповину дана; полицајац стоји на ћошку и зева. Тамо где се улица шири у трг посађен цвећем, такозване Теразије, налази се неколико кафана; могуће је да сада за столовима на тротоару седи више гостију него обично, само је 9 и по сати, али све је мирно и тихо као у свештениковој башти.

Тек у Милановој улици стоје људи у збијеним групама. Али овде су предузете и необичне мере. (…)Испред руске легације – сусед конака – стоји коњица; испред гвоздене решетке која одваја улицу од баште конака, стоји пешадија с натакнутим бајонетима.

… “Извините, господине пуковниче. Имам у 10 сати аудијенцију код Њене светлости краљице па бих замолио за дозволу да прођем поред кордона војника да уђем у дворац.” Он ми је допустио да кажем све; али је слушао намрштеног чела. Оставио ме је да стојим у неизвесности минут времена, онда се коначно одлучио да ми одговори на француском:

“Нама није дозвољено да разговарамо са цивилним лицима. Замолио бих Вас да сиђете са тротоара.”

Положај је непријатан овде, међу бајонетима и карабинима…

… Довиђења до сутра, код краљице …

Одједном осећам као да ове речи опет чујем. Није прошао дан откад ми је то рекао – он, последњи Обреновић о коме ми казаше да живи безбедно у свом народу, а који сада лежи, убијен, иза разбијених стакала конака… Довиђења сутра код краљице … “Сутра”, то је сада, у овом истом тренутку на овом светлом топлом летњем дану са белим облацима на плаветнилу неба…. А је ли истина оно што причају, и лепршају ли се ове заставе заиста зато што је Александар Обреновић престао да живи до зоре? … Једно презиме ми је на врх језика, не могу да се сетим …

(…)

Pročitajte i  БУРАН И КРАТАК ЖИВОТ ВЕРЕ ПЕШИЋ: Била је страшнија од Мата Хари, заводила све редом, а пред стрељање ИЗГОВОРИЛА ЈЕЗИВУ РЕЧЕНИЦУ

Створено  је регентство са лидером либерала Авакумовићем као председником и генералом Атанацковићем, као војним министром.

“Али убиство – убиство краљевског пара…?”

“То је починила војска. Убијена су и Драгина браћа, два поручника Луњевица… Не, замислите, нисте то знали! И председник владе, генерал Цинцар-Марковић, и војни министар – више од тридесет људи је ноћас изгубило живот. Ништа се није знало унапред. То је величанствено учињено – величанствено!” Човек прича нашироко и надалеко, али без везе и са умецима који више личе на фантастичне мостове преко многих рупа у његовом знању. У међувремену су окачени плакати на углове многих улица које се спајају овде на Теразијама. То је проглас регентства који саопштава српском народу да су “Краљ Александар и краљица Драга пали,” и да влада очекује подршку одржавању реда.

Устав од 6. априла 1901. је опет на снази и скупштина је сазвана за 2. јун (по старом календару -15. јун по новом).

(…)

Споро, раздражујуће споро – тек у послеподне стижем да пошаљем телеграм – ток ноћне драме се расплиће из следећих циничних извештајних приказа: Укинуће општинске самоуправе и силно истискивање сваког отпора од стране државе огорчило је српски народ. Краљеви непријатељи су силно расли по броју и утицају. Осуду краљевског пара у иностранству, нација је осећала као понижавање. Међутим, свим овим тињајућим силама недостајали су слога и заједнички вођа, који би их довео до циља. У војсци је огорчење имало неке друге узроке. Овде је мржња у истој мери усмерена на краљицу Драгу; за њу се говорило, с правом или не, да доноси одлуку о највећем броју унапређења по својој вољи; њена наклоност је била пут у онај мали део двора који је владао војском бруталном произвољношћу.

Препунила се чаша када су се показали сигурни знакови да ће краљичин млађи брат, Никодије Луњевић, који је важио као млад мангуп, бити проглашен престолонаследником, и да ће други брат, један охол пијаница и коцкар, бити примљен у краљевску кућу као принц. Шеф 6. пешадијског пука, који има гарнизон у Београду (и чији је титуларни шеф краљ Румуније), потпуковник Мичић, поверио се у овом тренутку појединим официрима пука са планом о уклоњењу краљевског пара. Добио је безусловну подршку.

Завери је приступио од почетка и брат првог супруга краљице Драге, пуковник Машин, који ју је мрзио лично и политички и који је био отпуштен из армије. Поједини истакнути политичари опозиције – међу њима пре свега лидер либерала Авакумовић – умешани су у планове. Уосталом, у планове су укључени само официри, по броју око 600. Потпуковник Мичић и пуковник Машин били су вође.

У ноћи између 10. и 11. јуна, отприлике у један, потпуковник Мичић је довео свој пук на конак. Успут су му се неке батерије придружиле. У исто време су у дворац стигли они официри свих чинова који су били потребни за извођење плана, док је друга група, пропраћена потребним људством, оперисала у граду. Упркос великом броју завереника, сматра се сигурним да ни краљ ни министри нису предузимали ништа; у сваком случају су нашли краљевски пар сасвим неспреман, те ниједан њихов присталица није био у стању да пружи отпор вредан спомена.

Групе завереника које су оперисале у граду запоселе су министарства, поштанске и телеграфске уреде и полицијске станице. Затим су трупе опколиле куће где су становали браћа Луњевић, председник владе, генерал Цинцар-

Марковић, војни министар, министар унутрашњих послова, те остали чланови владе. Готово свуда су официри ушли силом.

Браћа Луњевић су погођена метком у исти мах када се отворили врата. Исто је важило за председника владе. Војни министар се бранио до краја и био је убијен тек кад је потрошио последњи свој метак. Приликом убиства министра унутрашњих послова његова ћерка је била тешко рањена, јер је хтела да одбрани оца. Другим члановима владе дозвољено је да спасу живот. У међувремену је напад на дворац био у пуном јеку.

Све улице које воде тамо блокиране су војском по заповести завереничких официра. Испред конака, делом у башти, делом на Милановој улици, постављена је артиљерија. Официри који су одабрани за краљеубиство, њих 80, од којих 40 остаје ван дворца да буде спремно у случају непредвиђених догађаја, док осталих 40 делује у самом краљевском пребивалишту; међу њима су и Мичић и Машин. Један од официра дворске страже који је међу завереницима, отвара капију у високој железној огради око ко-нака и тиме омогућава пролаз артиљерији да уђе у башту а 40 завереника да уђе у саму зграду.

Овде неки стражари откочују своје пушке јер нису знали за заверу. Али, официри су их убрзо разоружали и смирили. Краљев дежурни ађутант, потпуковник Михајло Наумовић – исти који ме је јуче пријавио код краља – долази из своје собе у конаку да завереницима, којима и сам припада, показује пут у спаваћу собу краљевског пара. Када стижу до врата, она су закључана и изнутра, очигледно, чврсто забарикадирана. Сви покушаји да их помоћу оружја разбију узалудни су. Време пролази а резултата нема. Нестрпљивост која брине шири се међу завереницима, у конаку и вани. Коначно је набављен комад динамита. Он се намешта уз врата, ађутант Наумовић га пали – и убија га експлозија. У истом тренутку се свуда у двор-цу гаси електрично светло, а сва звонца почињу да звоне. Мрак је пун овог дрхтећег звоњења које се неурачунљиво пење и пада као непрестано позивајућа и јадикујућа узбуна. Врата су разбијена – пут отворен. А путоказ је мртав. И испред лелш мрак који у брзини запаљене шибице не могу да подигну. Треба набавити светло.

Док већина завереника остаје на месту и помоћу шибица претресају сваки ћошак у спаваћој соби – а да не налазе друго осим трагова да краљ и краљица јесу били тамо – остали журе из дворца да донесу старинске свеће, светиљке или лампе. Налазе 40 другова који су овде у ре-зерви, у јаком узбуђењу. Већ је прошло више од једног сата, а дело још није извршено. Има младих официра који су хтели да се убију револвером, јер су ми-слили да је план претрпео неуспех, и да ће казна бити ужасна. Други су за то да се цео конак запали, без обзира на то што ће и завереници унутра изгорети, само да краљ и краљица буду погубље-ни. Да ли су се неки ишуњали када је почело сумануто звоњење одмах после експлозије? – Ноћ пролази. Је ли један пук, чији је шеф познат као присталица краља, на путу из касарне, одмах изван града, кренуо у помоћ краљу? – у том случају је почео грађански рат! Изасланици из дворца покушавају да их утишају и задовоље. Само да нам набавите светло! – А како уради-ти тако нешто усред ноћи? Опет се губи време на договарања. На крају је неколико официра пробудило стару даму која станује у једној од суседних улица и потражило од ње свеће.

Pročitajte i  Само 1 чен белог лука чини чудо за ваш организам: Ево шта све лечи и како га треба конзумирати

Мада дрхти од страха, ипак одбија да официрима да старинске свеће, док јој не кажу за шта им треба. Међутим, револверима је присиљавају да им да све што има у својим свећњацима и канделабрима. Са свећама у рукама завереници у дворцу опет почињу хајку параљевски пар. Пролази четврт сата, молсда више ко молсе у овој ноћи да има контролу над временом? Онда је некоме синула идеја да се отворе врата у уграђен ормар, или једну врсту кутка у купатилу краљице Драге. Овде су краљ и краљица Србије поронашли заклон и уточиште.

Попраћено погрдним речима и псовкама њихова тела су била пробушена револверским мецима и убодима сабаља. Тела су довукли до прозора и бацили са спрата у башту да би се другови доле најзад убедили да је план успео. Дело је свршено. У брзини су сакрили злостављена тела у подруму конака, па је група затим са Мичићем и Машином на челу кренула у министарство унутрашњих послова. Овде је Авакумовић сабрао круг политичара те у њихове руке војне убицесу предале власт владе. Тик након зоре регентство је сакупљено за први састанак у министарском већу. Мало по мало сам записао главне тачке овог приказивања на телеграмске листове. Заједно са преводиоцем, г. Мировићем, одлазим у телеграфску станицу да пошаљем ову дугачку депешу.

(…)

Између Београда и Земуна у Мађарској има само сат пловидбе Савом, која се излива у Дунав код београдске тврђаве.

Ако би мој курир пожурио, телеграм би био отпремљен отприлике у 7 увече, па би лако стигао на време за јутарње новине.

Тиме што сам остао у Београду дала ми се прилика, да ако се нешто деси после хватања мрака (присталице Обреновића су сада имали времена да сагледају ситуацију), онда бих био на лицу места и тако могао да пратим ток догађаја.

(…)

Случајно сам чуо да ће тела краљевског пара током вечери бити пребачена из подрума дворца, где су лежала цео дан, у једну капелу изван града да би тамо била сахрањена. Неће ли и ова последња епизода у историји Обреновића позвати њихове пријатеље, макар само за то да положе цвеће на њихове сандуке?

Када се нешто после 10 сати шетам у правцу конака, улице су пусте. Кафане на Теразијама су празне. Само у неким кућама се виде светла према улици. Заставе су још увек на јарболима, али висе млитаво и безбојно у тихој мрачној вечери. Човек чује своје кораке како галаме о калдрму. Један пас који лаје иза затворене капије изазива галамећи ехо. Негде у мрачним кућама неко свира мелодију за плес на кларинету.

Патроле које се са пушкама под мишком шетају на тротоару испред мрачног конака, стају и гледају на осамљеног шетача, који шврља улицом. Мало даље од руске легације, а на истој страни Миланове улице, налази се пивница. Тамо још има светла па седам за сто на тротоару да попијем чашу пива. У локалу нема гостију.

Сређивање за време затварања већ је почело. Кад ми је донео пиво, келнер остаје крај стола да га наплати. “Хвала, можда ћу да попијем још једну!”

Међутим, кратко време затим се враћа и каже на лошем немачком да му је жао, али полиција тражи да се кафана затвори у пола једанаест. Дакле, изгледа да ће тела вечерас заиста бити пренесена овим путем. Боље да сачекам у комшилуку конака. Патроле испред дворца опет стају и гледају ме када пролазим. Нико други није вечерас напољу. Све светлоосим уличног осветљења угашено је. На Теразијама све кафане затворене. Са лоја, у средини трга, мирис суноврата белог тече у мрак. Сат се приближава поноћи.

Полако се враћам у правцу конака. Маршевни кораци се приближавају одострага, баш у време кад хоћу да напустим отворени простор Теразија. У улицама које се овде спајају, чују се одмерени кораци других трупа те светло уличних фењера одсијава у сјајном оружју и у металу униформи. Сад ме је патрола сустигла. Стаје. Официр ми показује да се морам вратити.

Он поставља своје људе леђима на Миланову улицу и лицем у смеру којим ја морам да идем. Када стојим на Теразијама код решетака око леја цвећа, чујем наређење и одмах затим шкљоцајући звук метака који се полажу у магацине пушака. Опет наређење, које се понавља код патрола у другим улицама отвореног трга. Постало је све сасвим мирно. У Милановој улици тутње једна тешка кола, и многа коњска копита ударају о калдрму.”

Сведочење данског новинара изашло је у магазину НИН 2011. године

(Опанак)

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име