Благост и смиреност краља Петра најбоље су осликане у овој краткој причи српских војника из Великог рата…
“Ми смо одступали кроз Албанију са краљем Петром и са Врховном командом. Кад смо били код Везировог моста, било зима и снег, хладно време; већ се хвата сумрак, а нигде ватре нема. Само мало ватре ту где краљ седи. А краљ никакву посебну униформу нема, само прост артиљеријски шињел обукао и седи поред ватре, греје се.
А ми знамо да је краљ и тако стојимо позади њега, гледамо шта се ради. А један другопозивац што му на леђима изгорео шињел, негде лежао поред ватре, кошуља му се види – зима и њему, стиже однекуд, па као сме код оне ватре, као не сме, па тек реши: – рашири шаке над ватром да се мало огреје, па узе један коричак и стави уз ватру да пече, мало да једе. А краљ Петар га пита:
– Где си нашао тај коричак?
– Нашао сам, каже – у арнаутској шаши.
– Имаш још који?
– Имам, – каже, – још један.
– Да даш и мени, да једем?
– Не би ти дао, сад да липшеш ту. Ако ја морам да браним краља и отаџбину, где ћеш ти тако матор?!
А краљ сагао главу и ћути… После звао тог војника, није га кривио ништа…”
(Драгутин Паунић, Милија Ђорђевић, „Три силе притисле Србијицу“, Народна књига, Београд 1988.)
Извор: Приче из Великог рата
