На данашњи дан, 17. маја 1395. године, у бици на Ровинама погинуо је српски краљ Марко Мрњавчевић, борећи се као турски вазал. Небројени приповедачи и народни песници оживотворили су потом, у својим причама и кроз своје појање, највећег епског јунака ових простора ― Краљевића Марка.
Од дан’ до дан’ неђељицу дана,
Когођ прође друмом широкијем,
Те опази Краљевића Марка,
Свако мисли, да ту спава Марко,
Око њега далеко облази,
Јер се боји, да га не пробуди.
Ђе је срећа, ту је и несрећа,
Ђе несрећа, ту и среће има:
А сва добра срећа изнијела
Игумана Светогорца Васа
Од бијеле цркве Вилиндара
Са својијем ђаком Исаијом;
Кад игуман опазио Марка,
На ђакона десном руком маше:
“Лакше, синко, да га не пробудиш,
“Јер је Марко иза сна зловољан,
” Па нас може оба погубити.”
Гледећ’ кале како Марко спава
Више Марка књигу опазио,
Према себе књигу проучио,
Књига каже, да је мртав Марко.
(Одломак из песме “Смрт Марка Краљевића”, Вук Стеф. Караџић, Српске народне пјесме, Књига друга, Беч, 1845)
