Тужна судбина “краљице над краљицама” ромске музике: Људи су радили морбидне ствари док би она певала

0
7305
Фото: Јутјуб/принтскрин

Велико је питање да ли је у историји наше музике, а и шире, било потцењенијих певачица од Виде Павловић. Мада је 1997. године од стране Светске уније Рома добила титулу Краљице ромске музике, она је била и далеко више од тога, и колеге је нису случајно звале “краљицом над краљицама”.

Истакла се и певајући српски и босански мелос, а опет, и поред јединственог гласа, моћне емоције коју је певајући преносила, и велике наклоности правих зналаца и љубитеља народне музике, као и верне публике, ипак никада није остварила велику популарност, нити је била присутна у медијима онолико колико је заслужила.

Рођена је у Футогу, 22. августа 1945. године, а у истој војвођанској вароши је и сахрањена, 2005. Још у раној младости је било евидентно да има дара за певање. То је најпре доказала наступајући по кафанама са својим ујаком, и то већ од четрнаесте године. Удала се такође веома млада, са свега петнаест, а једном приликом лаконски је објаснила и зашто. “Тако је онда било. Побегне девојка, уда се и заврши посао”, рекла је Вида. Са првим супругом, Александром Павловићем, такође музичарем, преселила се у Сарајево, у којем је провела петнаест година. Занат је читаву деценију пекла у ресторанима, све док није објавила прву песму, “Гледала сам са прозора”, у сарадњи са легендарним хармоникашем Исметом Алајбеговићем Шербом.

“Заим, Сафет и Зехра Деовић били су божанства, једва сам чекала да дођу и слушају ме. Да чујем њихов коментар: Мала Вида је чудо”, говорила је Вида о својим почецима у шехер Сарајеву, у којем је, између осталог, наступала и у чувеном Хамам бару. “После ‘Илиџе’, није било теорије да Тома Здравковић и Бора Спужић Квака не сврате код мене и слушају ме. Похађала сам часове лепог певања, сећам се речи професора: Вида што уме, то нико други не уме, а што не зна, научи за два дана.”

Видин приватни живот није био испуњен срећом. Од првог мужа се развела, а у други брак је ступила са Стевом Јовановићем, виолинистом. Године 1975. преселила се у Београд и почела да снима за ПГП. Други брак јој је потрајао дуже, но била је реч о бурној вези која јој није донела спокој, и која се такође окончала разводом, премда су Стевица и она остали да живе под истим кровом, у одвојеним просторијама. Није могла да има децу, због чега је много патила, и у интервјуима је признавала да је зато несрећна, а иронија живота учинила је да, упркос томе што није могла да се оствари као мајка, добије надимак Мама Вида, како су је звали многи из њеног окружења. Лечила је бол певајући, али незадовољство ју је терало и у алкохол, који јој је из године у годину нарушавао здравље…

Pročitajte i  Радост за жене: Пролећно цвеће које ће вам улепшати башту и терасу

Премда се, захваљујући званичном признању, за њено име најчешће везује титула Краљице ромске музике, треба истаћи да је мање од трећине песама које је током каријере снимила, а снимила их је око двеста, отпевала на ромском. Њен вероватно највећи хит, “Свако тражи нову љубав”, попут великог броја њених песама, класична је лагана двојка која одише духом Шумадије. У сарајевским годинама истакла се и као интерпретаторка севдалинки, и певајући између осталог и на Радио Сарајеву, што нипошто није могао да постигне било ко. Уосталом, послушајте песме као што су њен први хит, “Гледала сам са прозора”, или “Плачем већ три дана”, па ћете се уверити како се маестрално Вида сналазила у штимунгу босанског севдаха, одушевљавајући и сарајевске великане…

Прави правцати боем, Мама Вида је истицала да далеко више воли да пева у кафани него у студију, а вероватно спада међу певачице чије су животне тегобе и бол на најживописнији начин уткани у текстове песама које је певала, иако их није сама писала. Нумера по којој је многи препознају, “Остала је песма моја”, из 1984, њена “лична карта”, коју је за њу написао Милан Васић, каже надахнуто и прецизно: “Певала сам дуго дуго, и волела лудо, лудо, сваку песму, сваки стих у њој.

Pročitajte i  Да ли верујете у „знакове на путу“? Која су то знамења која су поштовали наши стари: шта је лош а шта добар знак?

Остала је песма моја, да се памти једна жена, да се пева песма њена…” Можда је још речитији и тужнији текст нешто мање познате нумере “Мисле људи да сам срећна”, за коју је музику написао нико други до Шабан Шаулић: “Мисле људи да сам срећна, не познају душу моју. Ја сам песми поклонила целу, целу младост своју. Гајим, гајим жеље своје, као свака друга жена, желим радост топлог дома, желим срећу, а ње нема! Када певам, кад се смејем, очи су ми пуне сете, кријућ’ жељу срца мога – да пригрлим своје дете…” Најзад, питање је да ли је амбивалентни однос боема према кафани икада боље описан, него у песми “Док је мене, док је песме”, којом Вида изазива жмарце певајући: “Хеј, кафано, моја рано, моја срећо и несрећо, да те куне нико не сме, док је мене, док је песме…”

Но, речи саме свакако не би ни биле довољне да пренесу сва тешка осећања са којима је Вида била принуђена да живи – њена осећајна интерпретација, пуна душе, надоместила је оно што речи нису могле да кажу. О тој необичној моћи Виде Павловић да пренесе снажну емоцију можда и најбоље сведоче морбидне анегдоте о томе како је њено певање утицало на људе на ромским весељима.

 

“Оно што у филму ‘Скупљачи перја’ ради Бели Бора, то је дечија игра у односу на оно што сам ја видела”, сведочила је Вида. “Док сам на неком слављу певала ‘Дема миро’ (‘Татино девојче’), младић је флашом себи извадио око. Страшно је то било. Кад би се текст преводио с ромског, звучао би смешно, заправо, ромске песме се не могу преводити. Ко разуме, зна да је то сама емоција, чисто осећање. Знате, свашта сам видела, исеку главу. Кажем човеку: “Нећу да ти певам више, бежи! Он сав у крви. Па, рекох, шта је то у мом гласу да се људи убијају!”

Pročitajte i  Маска за опоравак косе и јачање длаке: Будите нежни према својој коси уз помоћ природних састојака

Без обзира на таленат и особеност које, чини се, само глув човек не би могао да чује и осети, Вида је током већег дела каријере остајала у другом плану, о чему је и сама говорила. “Мало су ме новинари нервирали, да вам кажем и то”, причала је у једном од интервјуа. “На ‘Београдском сабору’ само сам знала да отпевам, увек сам била некако по страни. Ниједан новинар није хтео са мном да уради ни најмањи интервју. Е, кад сам доживела овације са композицијом ‘Остала је песма моја’, кад су због ње моје колеге плакале иза завесе, сви су потрчали ка мени. Онда им је мој супруг рекао: Кад је досад ништа нисте питали, немојте ни сад — она је овај успех остварила ‘случајно’! Али, добро, живот тече даље, нека мене тако. Можда је требало да будем агресивнија, безобразнија, вероватно бих тако боље пролазила. Ја знам да певам, рекох, ништа друго ми и не треба, и препустила сам се судбини.”

Оно што је несумњиво јесте да из перспективе уметности, Вида Павловић дефинитивно није имала за чиме да жали – у песми, она је остварила себе у потпуности, и њена песма, као што и чувени стихови кажу, заиста јесте остала и остаће заувек. Баналне приче о популарности, престижу, медијској (не)пажњи, признањима, Видини поштоваоци могу да препусте данашњим полу-голим, силиконским полу-певачицама, које не либе да за своје присуство у медијима и за прегледе на Јутјубу издвајају значајне своте новца и не слутећи суштину своје делатности… За разлику од многих извиканијих и свеприсутнијих, Мама Вида се осведичила као уметница са великим У, а бол и неправда изградили су њену Уметност, и на тужан и леп начин, у виду песама, подарили драгу и бесмртну децу овој оригиналној жени која биолошки није могла да постане мајка.

(Еспресо)

Вордпрес › Грешка

Постоји критична грешка на вашем веб месту.

Сазнајте више о отклањању грешака Вордпресу.