Архангел Михаило установљен је као празник у време папе Силвестера и патријарха александријског Александра (око 313. године). Изабран је новембар јер се сматрало да је Бог стварао свет на овај дан у марту, а како има девет чинова анђеоских, почасни девети месец од марта до новембра посвећен је најважнијем анђелу – Михаилу.
Арханђел Михаило је први међу анђелима и војвода анђеоске небеске војске. Можда није случајно што је родоначелник владарске династије Немањића и творац моћне српске државе у средњем веку, изабрао баш ову крсну славу.
Када је ђаво Луцифер отпао од Бога и са собом повукао један део анђела, први му се успешно успротивио архангел Михаило. Сабрао је преостале анђеле, организовао их на принципу једномислија, једнодушности, љубави, као и на апсолутној послушности нижих чинова према вишим и светој вољи Божјој као коначном и безгрешном. Тако је Бог победио Луцифера и прогнао из небеског савршенства међу људски, грешни свет.
Верује се да једино архангел Михаило може да промени вољу Светог Саве. Не прави никакве разлике међу људима ако се огреше, било да су сиромаси или цареви. Тако је, по казивању народа, једном казнио самог цара Душана Силног:
“Цар Душан Силни славио је крсну славу Аранђеловдан, а светац му невидљив за све стајао на десном рамену и све надгледао. Цар сваког госта дочекивао и стојећи служио. Међутим, једном, што од умора а што од заборава, превари се и седе за трпезу. Свети Михаило прасну, удари цара крилом по образу и љутито одлете. Цар је Михаила једва умилостивио вишемесечним молитвама.”
И до данас је остало веровање да Архангел Михаило седи на небесима, гледа на свет и кад хоће силази међу народ да изгрди невернике и помогне невољницима.
(Прилагођено за потребе магазина Опанак: Обичајник код Срба са народним календаром за 1998. годину, Београд, 1997.)
