Међу старим, готово несталим и заборављеним сортама крушака, истичу се јагодарка (ранчица), видовача, јечмењача (јаковка), петровка (петровчица), илињача, мирисавка, лубеничарка, сијерак (сијерковача), медунак, стамболка, округлица, месњача, јарац, такиша (такуша), караманка, базва (батва), јерибасма (водењача, пљускача), калуђерка, тепавац, михољача, зимњача (озимак), лончара, кантаруша (арапка), овчара, и туршијара о којој ћемо понешто данас рећи.
Нестајањем села, неминовно нестаје и старо аутохтоно воће попут ових домаћих сорти крушака, које нико више нема ни да калеми, ни да расађује. Нека овај текст буде блага опомена онима који планирају да се врате на село и обнове своје воћњаке, да засаде бар једну од правих српских сорти и сачувају их од заборава.
Туршијара”(“сланопађа”) je домаћа стара сорта крушкe која сазрева крајем октобра, те спада у јесење сорте крушака.
Веома је бујна, касно почиње са плодоношењем али рађа редовно и обилно. Плод је ситан до средње крупан, правилног крушкастог облика, жуто зеленкаст са мало руменила, а у доњем делу храпаво смеђ.
Туршијара је сорта веома богата танинима и пектинима. Месо је чврсто, фино, слатко и бело, после бербе тврдо са доста камених ћелија, често непријатног укуса све док плодови не угњиле.
У свежем стању се користи тек када угњили. Чува се у облику туршије, по чему је и добила име, па може да траје током целе зиме. Преврели сок из туршије користи се током лета као воћно сирће.
Опанак
