Готово све до краја 20. века, а вероватно и данас у неким областима, крвна освета је, на великом делу балканскoг простора (Санџак, Косово, Црна Гора, Албанија) веома жива пракса.
Без обзира на бруталност ове праксе, она спада у део нематеријалног културног наслеђа Срба, Црногораца и Албанаца.
У оквиру Отоманског царства, када је је функционисање државе било на врло ниском нивоу, једини начин на који су се потпуно јасно регулисали односи унутар локалних заједница била је крвна освета.
Управо због тога она се вековима одржала као одраз традиционалне, локалне, социјалне структуре.
Иако је потпуно јасно да је један овакав вид традиције, као што је то крвна освета, немогуће заштитити, јер у потпуности негира државну организацију и супротставља се свим модерним законодавствима, а пре свега заштити људских права, ипак, вредности и начини мишљења који постоје у основи ове праксе неопходно је запамтити.
Крвна освета део је националног идентитета и треба га чувати у сећању како бисмо наредним генерацијама дали жив пример тога “какви смо некада били” и показали да се данас на потпуно другачији начин решавају сукоби међу људима.
У том смислу је документовање крвне освете значајно за разумевање и решавање проблема унутар актуелних односа између појединаца и група – пре свега етничких и верских, све до коришћења тих сазнања у реалној политици.
Памћење крвне освете као нематеријалног културног наслеђа могуће је пре свега бележењем личних историја и породичних легенди. Деведесет одсто прича о насељавању Србије почива на причи како је неки предак убио Турчина и у страху од одмазде се, са целом породицом, преселио из матице (Црна Гора, Косово, северна Албанија). Тако је легендарна насилна смрт, која производи освету (крвну или неку другу) током 19. века постајала одредница националног идентитета.
Убиство Турчина као завојевача је исказ који – онога ко прича причу, као и читаву његову ужу агнатску заједницу (породица, род, племе) – измешта из крвно-сродничке организације и смешта у оквире нације. Тиме се показује „квалитет” националног идентитета, који се током читавог 19, а у добром делу и 20. века, базирао на опозицији ми – странци, што је у 19. веку на Балкану по правилу значило ми (Срби) – они (Турци).
Дакле, јасно је да крвна освета не може да се штити као нематеријално културно наслеђе, али је управо због тога важно заштитити легенде које се на њу односе.
Преузето из часописа „Нематеријално културно наслеђе”
