“Да куцнем у дрво” је обичај чији се настанак везује се за наше паганске претке јер су веровали да у дрвећу живе духови, а стабла су била важан део религиозних обреда.
Према једној теорији, они су куцкали по површини дрвета и тако призивали духове из стабла у помоћ. Међутим, према некој другој теорији, куцање о дрво је настало у Ирској, где су пагани куцањем захваљивали вилењаку на срећи коју су имали кад им је била потребна.
Неке групе хришћана су куцањем у дрво призивају заштиту Исуса Христа, а свако дрво је било симбол крста на којем је он био разапет.
Постоји и верзија да је куцање о дрво повезано и са страдањем Јевреја у Шпанији 1490.године. Kада се Инквизиција под вођством озлоглашеног Томаса Торкемаде устрамила ка Јеврејима, они су се крили у синагогама које су биле направљене од дрвета. Kако би се сакрио од непријатеља, уплашени бегунац имао је само један начин – а то је да уђе у синагогу. Међутим, пре тога морају да на дрвеним вратима откуца шифру како би они који су унутра знали да је он “један од њих”, а не непријатељ који жели да их убије. Тако је куцање о дрво спасило много живота, па је због тога развијена и теорија да ми желимо тим чином да призовемо срећу и спас.
Фраза “Да куцнем у дрво” користи се у многим народима:
У Ирану се то чини да би се отерао баксуз – када се каже нешто лепо о некоме.
У Енглеској се о дрво куца како би се дуси позвали у помоћ, док Бугари куцају о дрво због сујеверја, како би се заштитили од зла, и то углавном када чују неке лоше вести.
У државама бивше СФРЈ куца се о дрво када се прича о нечему лепом – како би то тако и остало.
У Пољској и Русији се куца о дрво када се прича о нечему лошем – да се отера или када се жели призвати нешто добро.
Италијани имају мало другачији обичај. Они додирују гвожђе кад сујеверна особа види погребника или нешто друго што асоцира на смрт.
Извор: Национална географија
