На само километар од центра града Смедеревска Паланка налазе се “очи једног града” језера Кудреч I и Кудреч II.
У току врелих летњих дана становници Паланке и околине спас налазе на Кудречу I, док је Кудреч II право место за опуштање и посматрање дивљих патака.
Данас ова језера рај су за риболовце, а мало Паланчана зна како је овај бисер Паланке добио име.
На месту где се данас налазе језера некада је била црквица и извор лековите воде на коме су се лечили верници из целе Србије.
У књизи Драгутина Паунића о легендама из Доње Јасенице “Цоглава” сачувана је легенда о цркви, лековитом извору и сељаку који ће се кајати до краја живота.
Причу преносимо у целости.
Забачена дубоко у шуму, непрекидно певала црква поземљуша. Сазидана на синору Крњева и Голобока, била је једина богомоља у читавом крају, скрајнута од турских погледа. Узбрдицом и низбрдицом, до ер водиле многе путањице.
Недалеко корачаја од цркве избијао је јак извор, чији се безимен поток ниже Хасан-пашине Паланке у Јасеницу уливао.
Недељом и светком долазио народ у цркву, служба божја стално је држана. Уочи великих празника доношени су тешки болесници да преспавају на каменим плочама којим беше попођена, не би ли кући здрави отишли.
Дуго би тако она служила и живела, да се једне зиме, на Божић, поп не опи и колико га грло носи повика:
– Нећу да ми више Христос буде глув!
Црквари, чим расчивијаше шта поп хоће, брже-боље ископаше из земље давно скривено звоно и обесише о мотку предметачу, заглављену између два ракљаста дрвета. И поче поново да грува звоно, које беше умукло. Запуцаше и прангије, младеж се у коло ухвати.
Исте вечери уходе о свему потанко обавестише паланчке Турке.
Сутрадан, у сунчев разгрев, нечастивци пођоше у претрагу. Преобучени у српско одело, са оружјем скривеним под сукненим гуњевима, на час хода од пашиног конака сусретоше некаквог сељака. Пошто му јутро назваше, за цркву га упиташе.
– Право уз поток и брзо ћете стићи, показа им он мирно пут.
Око подне пронесе се глас да је црква запаљена и до темеља изгорела; поп, тутор и црквењак на комате исечени, а звоно у парчиће разбијено.
Кад сељак чу за паљевину и погибију, поче наглас да се каје:
– Куд рече! Куд рече!
Најпосле, наздраво се разболе и сиђе с ума. Закратко, нађоше га обешеног у црквеном потоку, који се по његовим покајним речима назва Кудреч.
Аутор: Опанак (С.В.)
