“Kada je svadba završena, Toma i ja smo krenuli uz kaldrmu lagano, jer sam ja nosio kofer sa harmonikom. Negde kod kafane “Tri šešira”, iznenadi nas pravi proletnji pljusak. Sklonili smo se u baštu dok kiša ne mine. Tu, ispod strehe, snuždeno je stajala Cigančica s velikom korpom punom ruža.
Toma ju je znao i upita je:
– “Je li, Zorice, kako si noćas prošla?” – pritom je pomilova i poljubi u crnu kosu.
– “Loše je bilo, mnogo loše, Tomo”, odgovori mu dečijim glasom umornim od dugog lutanja od kafane do kafane.
Toma je iz džepa izvadio novac i bez reči ga prosledio u njenu kecelju.
Zorica mu je uzvratila jednom lepom ružom.
Pravo iznenađenje je tek sledilo. Kad smo, nakon što je kiša prestala, izašli iz Skadarlije, a pošto smo se rastajali, jer smo išli u dva različita pravca, Toma mi reče:
– “E, majstore, daj mi 100 kinti za taksi.”
Tek tad sam shvatio da je maloj Zorici dao čitav honorar od 700 maraka.
On se nije dao iznenaditi. Pogledao me je onim tužnim i setnim očima i rekao:
– “Njoj su pare potrebnije, a i ova ruža, veruj mi, više vredi od bilo kojih para.”
Kad je Toma preselio na neko lepše mesto, svirao sam negde u Švajcarskoj. Žao mi je, nisam mogao biti na poslednjem ispraćaju najvećem boemu koji je šetao ovim prostorima. Moj gitarista mi je kasnije pričao. Na sahrani je dominirao jedan veliki venac od prirodnih ruža na kojem je pisalo:
“Tomo, moje detinjstvo te žali”, a donela ga je, tada već devojka, lepa Cigančica Zorica…”
Zlatomir Zlatko Krstić
