U srpskoj narodnoj tradiciji posebno mesto zauzimaju ženska oglavlja. Pored estetske uloge, pokrivanja kose i dekoracije glave, oglavlja su u prošlosti imala i važnu zaštitnu (magijsku) ulogu u obrednim ceremonijama i bitnim događajima u životu. Po vrsti i načinu ukrašavanja žena već na prvi pogled moglo se razlikovati u kojem je dobu života, bračnom statusu i društvenom i ekonomskom statusu.
Devojčice su najčešće išle gologlave, ili su kosu pokrivale jednostavnim maramama. Devojke stasale za udaju sa statusom „udavače“ počinju da kosu češljaju na razdeljak i krajeve upliću u perčine-vitice ili pletenice. Kada devojka bude isprošena ona počinje da pravi svoje oglavlje. Svaka žena je sama ukrašavala svoje oglavlje, pa se na oglavljima koja su uglavnom imala iste ili slične krojne odlike isticala maštovitost i kreativnost, ali i umeće pri izradi. Kape su se u porodici nasleđivale, a u slučaju loše finansijske situacije oglavlja za svadbene potrebe su pozajmljivana u rodbini.
Naročito su zanimljiva svadbena oglavlja koja su ukrašavana i religijskim i paganskim obeležjima. Pored neizbežnih krstastih motiva koji su označavali versku pripadnost, oglavlja su ukrašavana ogledalima, praporcima i paunovim perjem. Ovi elementi su imali zaštitnu ulogu, a po narodnom verovanju odbijali su “zle čini“ od neveste. Postojala su oglavlja koja su žene nosile nakon udaje o svakom bitnom događaju i pojavljivanju u javnosti, do prvog porođaja. Uloga pomenutih oglavlja je takođe imala zaštitnu ulogu.
Po lepoti i raznovrsnosti, te po bogatstvu i vrhunskoj izradi posebno se izdvajaju oglavlja Srpkinja sa prostora Kosova i Metohije. Svaku regionalnu celinu na ovom prostoru, u proteklim vekovima karakterisalo je po nekoliko različitih pokrivala za glavu – sve u zavisnosti od bračnog i ekonomskog statusa žena. U osnovi svake kape je bila plitka kapica koja bi pokrivala teme i kosu sapletenu u pletenice. Za osnovu su našivani ukrasni peškiri, kao i kićanke od raznobojnih perlica, praporaca i kovanica.
Vlasnici starinske odeće su retko prodavali nošnju, najčešće se ona u vidu devojačke spreme nasleđivala sa kolena na koleno.
Nošnja Kosovskog Pomoravlja je seoskog tipa. Najstarije pokrivalo udatih žena jeste oglavlje „krpa“. Žene su je nosile od udaje do smrti o svakom bitnijem događaju. U osnovi je plitka kapa kupastog oblika ukrašena peškirom i perlama. Sa obe strane od slepoočnica spušta se do ramena kićanka od bućki, perlica i resa. Za kapu je na temenu pričvršćena krpa od čoje pravougaonog oblika, crne boje, koja seže do ispod struka, pri kraju su prišiveni ornamenti crvene boje a iznad njih šljokice u obliku kule ili trougla na kraju je rep potkićen dukatima i resama. Krpa se pričvršćivala ispod brade.
U oblasti Kosmaja, Kolubare i Gruže, devojke koje su stasale za udaju nosile bi oglavlje koje se nazivalo ćelepuš – plitka, crvena kapa od sukna, kupastog oblika. Fenomen dugog trajanja jer je nošana sve do polovine 19. veka.
Kada devojka postane nevesta, ćelepuš bi zamenila nevestinskim oglavljem – smiljevac. Ovu kapu je pravila nevesta, sa svojim drugaricama uz pevanje ritualnih pesama. Svaki element na kapi je imao simboličko značenje. Kapa se sastojala od nanizanog novca – mogla je imati i do 300 novčića, a mogla je da ima i zlatnike. Prisustvo novca je ukazivalo na socio-ekonomski status neveste. Gornji deo kape je bio ukrašavan raznim biljem (bosiljkom, nanom, majčinom dušicom i slično), koje je imalo svoje mesto u narodnoj religiji Srba. Bosiljak je smatran moćnim apotropejskim sredstvom, ali ipak je na kapi dominiralo cveće smilje. Ono je smatrano devičanskim cvećem koje ukazuje i na devičanski status buduće mlade. Na samom vrhu kape se nalazilo paunovo perje. Verovalo se da oko na perju može da odvrati i zaštiti mladu od urokljivaca. Pored toga, posedovanje paunovog perja je ukazivalo na viši socio-ekonomski status. Siromašnije neveste bi, umesto paunovog perja, nosile perje ćurana ili kokoši. Na krajevima kape su stajali i praporci jer se veruje da zli demoni beže od buke. Sa zadnje strane kape nalazio se duvak – peškir od tankog, belog platna. On je imao praktičnu funkciju – držao je kapu da ne padne s glave.
Nevesta bi posle večanja još 40 dana, svakodnevno, nosila smiljevac, a posle tog perioda, sve dok ne zatrudni, samo nedeljnom i praznicima. Nakon toga, kapa se rasformira, a novac se čuva kao porodična dragocenost. Koristio se za dekoraciju nekih drugih predmeta, ili bi se ustupao siromašnijim devojkama za njihovo venčanje.
U istočnoj Srbiji su neveste osim smiljevca često nosile oglavlje pod nazivom trvelji sa prevezom. Trvelji su bile dve jako debele pletenice upletene od prave ženske kose sa dodatkom vune, ili tuđe kose.Te pletenice su se vezivale tako što se najpre spuste između uha i obraza, a zatim se vrate ispod uha i vežu na potiljku. Trvelje su neveste ukrašavele cvećem, perlama, šljokicama, ukrasnim iglama i nizovima novca. Preko trvelja stavljen je prevez u vidu pravougaonog komada tkanine, koji je zahvatao polovinu temena i spuštao se do polovine leđa. Prevez je kićen niskama novca, bojenim perjem, paunovim perom, praporcima i lančićima sa privescima. Svi ti ukrasi osim dekorativne imali su i apotropejsku ulogu, da zaštite nevestu od zlih uticaja.
Veoma dekorativnu vrstu oglavlja nosile su neveste u Mačvi, u vidu teške kape zvane naniz, sa svih strana iskićene srebrnim novcem. Ova kapa produžavala se niz pleća i preko grudi i bila iskićena smiljem i ponekad ružom. Dan posle venčanja mlade u Mačvi su nosile oglavlja pod nazivom konđa i obradač, bogato dekorisana kompletom nakita poznatim kao ukovi i kuke. U Vojvodini su neveste nosile visoke okrugle kape kofire pravljene od kartona i obložene veštačkim cvećem i trešnjama. Na vrhu ove kape stajalo je zakačeno paunovo perje sa ogledalcem u sredini. Omiljeno oglavlje, posebno imućnih vojvođanskih nevesta, bila je i kapa zlatara ili zlaćanka.Ove kape imale su izdužen oblik sa dva para traka. Izrađivane su od svile, atlasa, satena ili brokata obično bele, žute ili plave boje. Cela površina kape ukrašena je zlatovezom sa motivima srca, lale i ljiljana. Zlatara se ukrašavala i staklenim kamenjem, šljokicama i staklastim perlicama.
Kada prođe godina od večanja, nevesta dobija status udate žene i obavezno nosi oglavlje udate žene – konđa koje se sastoji iz dva dela. Prvi deo je plitak, drveni podmetač koji se stavlja na samo teme. Preko njega se stavlja marama od običnog platna – ubradača, savijena po dijagonali čija sva tri kraja slobodno padaju. Da bi se sakrio drveni podmetač, stavlja se dekorativna traka od pliša ili svile – kumaš. Mesto nošenja drvnog podmetača ukazivalo je na regionalnu pripadnost. U Šumadiji se nosila visoko na temenu, pri čemu je gotovo ceo prednji deo glave ostajao nepokriven.
Od polovine 19. veka ćelepuš zamenjuje fes koji je visine 5 cm, izrađen od crvene čoje. Obavezno je bio dekorisan svilenim, crnim kićankama, a mogao je biti dekorisan i vezom, gajtanom, metalnim novčićima, tepelucima – vrsta okrugle pločice koja je pričvršćivala gornju površinu fesa. Oko fesa su devojke obmotavale pletenice. Neveste su i dalje nosile smiljevac, a udate žene konđu.
Vremenom dolazi do radikalnih promena. Izbacuju se komplikovana oglavlja i sve se pojednostavljuje. Devojke nose slobodnije frizure, po uzoru na gradske. Seku šiške i talasasto oblikuju kosu iza ušiju. Kosa se kolmovala. Što se tiče statusa neveste, već od 1860. smiljevac prestaje da se nosi. Njega zamenjuje fes koji dobija nove elemente – venčić i veo – po ugledu na gradsku nevestu. Udate žene i dalje nose konđu, ali paralelno s njom počinju da nose fes sa tepelukom. Da bi se razlikovale od devojaka, udate žene su nosile bareš – dekrativna traka od pliša ili svile koja je mogla biti ukrašena vezom i koja se postavljala oko pletenice.
Između dva svetska rata devojke su išle gologlave ili su nosile kupovne marame kvadratnog oblika, savijene po dijagonali i vezivane ispod brade. Neveste nose samo venčić i veo. Udate žene počinju da se zabrađuju, najčešće belim maramama, koje nose ispod brade.
Izvor: KM Novine, Đorđe Baščarević, nadica-janic.blogspot.rs, Nadica Janić.
