Годишње кроз манастир прође око милион људи тражећи свако на свој начин мир, излечење и утеху
Манастир Тумане, Тумани или Туман је један исти, али га народ и верници зову на сва три начина и сви су у праву. То је најмногољуднији мушки манастир, али и са најмлађим братством. Већина монаха који припадају овом манастиру су старости између 30 и 40 година. У томе је и чар ове светиње, која је годинама таворила у скромности и била непозната широј јавности. Када је 2014. године дошла група монаха, у до тада женски манастир, затекли су га у лошем стању, па су веома брижно и са пуно елана прионули да раде, граде и направили један од најпознатијих и најпосећенијих манастира у Србији. Наиме, овде годишње прође око милион људи тражећи, свако на свој начин, мир, утеху, излечење….Постао је једна од важних домаћих дестинација домаћих туристичких агенција.
Иначе, према предању, манастир је добио име када је велики српски јунак Милош Обилић био у лову и чуо да у грмљу нешто шушка, помислио је да је то нека животиња и одапео стрелу. Када је пришао да види свој плен, угледао је рањеног испосника, који је живео у близини манастира у оближњој пећини. Милош је тада понео на рукама рањеног Зосима Испосника, који је у једном тренутку рекао „Ту ме мани и пусти ме да умрем“. На месту где је Зосим издахнуо, Милош је почео да гради манастир, који и до данас одолева времену и својом лепотом привлачи велики број поклоника.
Како је изгледао у та давна времена не може се са сигурношћу утврдити, јер не постоје писани документи о томе. Манастир се у турским пописима први пут помиње 1572 – 1573. године, а потом у време Султана III (XV век) записано је да су у манастиру живела два монаха и да су плаћали дажбине турској држави.
Кроз вишевековну историју ове светиње, манастир Тумане био је грађен, паљен, рушен и опет обнављан више пута. Рецимо, познато је да су се у Туману пред велику сеобу Срба (1690. године) састали Арсеније III Чарнојевић и гроф Ђорђе Бранковић како би подунавске Србе подигли на устанак против Турака.
Подаци казују да је да је у периоду владавине књаза Милоша, из необјашњивих разлога, манастир миниран и до темеља срушен. Први светски рат и многе околности оставиле су манастир 14 година без цркве, тако да је садашња грађевина подигнута и освећена тек 1924. године.
Данас манастир лежи, у свој својој лепоти и једноставности, у подножју голубачких планина и Туманске реке. На хиљаде верника или радозналих људи, туриста и знатижељника хрли ка манастиру како би нашли, пре свега утеху и лек за многе болести. За овај манастир су везане многе аутентичне приче о исцељењу и зато су редови пред манастиром огромни. Ући у цркву је могуће само за оне веома стрпљиве, јер на десетине људи у тишини и нади чека у реду. Задужени олакшавају то чекање и верницима нуде кафу, чај и мекике. Молитве се обављају тако што монаси испред, под отвореним небом, држе молитве и упућују народ у оно шта треба да раде како би њихова молба била што делотворнија.
На удаљености од око километер од манастира, који већина верника препешачи, налази се у дубокој шуми чувена испосница Светог Зосима. У огромној стени на узвишењу налазе се две пећине, које су повезане уским пролазом. У једној од њих живео је преподобни Зосим, а у другој се молио. Људи улазе са великим поштовањем и молитвом на уснама верујући да ће им помоћи у излечењу и добробити у даљем животу.
Поред ове пећине испоснице избија чудотворни извор изнад кога је прелеп шумски водопад. Људи стрпљиво чекају у реду да би захватили воде са овог извора, за које кажу да пре свега лечи очи. Народ стрпљиво чека у редовима јер верују у излечење , утеху и избављење од невоља. У једном стању дођу, а као нови људи оду. У манастирском летопису записани су многи случајеви чудесних исцељења од канцера, леукемије, неплодности… Ко верује у чуда нека дође и покуша. Онај ко је сумњичав, ако ништа друго, уживаће у узвишеној лепоти краја и дивних монаха.
Погледајте у видеу како изгледа молитва испред чудотворног манасира Тумане.
Aутор: Гордана
