Лицидери су се и ове године потрудили да новогодишњу чаролију на улицама наших градова употпуне шаренилом својих лицидерских тезги! Неки њихови слаткиши лепи су и намењени само за гледање, а неки богами врло укусни. Људи лицидерска срца и лизалице најчешће купују као сувенир, да окаче као украс око врата или на зид.
Лицидарски занат раније је био веома распрострањен у нашим крајевима. Вашари су били главни дани за лицидаре, али су имали и своје радње. Ево одакле потиче један од многима најдражих заната.
Најпознатији лицидерски колач је свакако онај у облику срца тј. лицидерско срце. Оно није намењено за јело јер садржи поред брашна и гипс (да би било лепше и чвршће). То срце поред разних украса има и мало огледало. Њега су момци поклањају девојкама на вашарима као знак симпатије.
Од давних времена мед, брашно и миришљави зачини чине основни састав медног теста, од којег се праве лицитарски (лицидерски) колачи, а занатлије који их праве су лицитари. Још у старом Египту су постојале велике радионице у којима су се правили обредни медени колачи. Приликом археолошких ископавања пирамида, уз саркофаге су се често могли наћи и медењаци, као и калупи за њихову израду. Калупи су били различитих облика – животиња, човек, оружје…
Из Египта се занат пренео у Европу и то преко Грка и Римљана.
Шта значи реч лицидер одн. лицидар или лицитар?
Реч лицитар долази од аустро-немачке речи Lebzelter, али се изводи од латинске речи libum која означава жртвени колач. Највећи врхунац лицитарског заната је био у доба Аустроугарске монархије. Велики број занатлија, медоколачара, бавио се овим послом који изискује много умешности, времена и труда. Сваки примерак лицитарског колача, било да је он у облику животиње, човека или срца, уникатан је, јер се сваки колач украшава ручно и никада нема два иста примерка.
Када је овај занат стигао у Србију?
У Србији се, осим у Београду, овај занат јавља тек у другој половини 19. века. И то као воскарско-лицидерски. Практично је пренет из Војводине где је био развијен у 18. веку. Ова два веома различита заната и по материјалима и по алатима су спојени потребама тржишта – тражње тј. тражња је била мала па су занатлије биле приморане да се баве са оба заната. Интересантно је да су се лицидарским занатом бавили Немци, а Срби воскарским.
Данас се у Београду налази једина стара бомбонџијска радња која се бави производњом лицидарских слаткиша.
Извор: Занати у Пожаревцу крајем 19. и почетком 20. века, Даница Ђорђевић
