Алисија од Хенеса, касније Александра Романова, остала је упамћена и под надимком “Сунчана”. Нежна попут светлости, озбиљна и стидљива девојка, са дугачким “златним” плетеницама, прозирних сиво-плавих очију.
Алисија и млади царевић Николај упознали су се када је Алисија имала само 12 година, на венчању њене сестре. Већ тада између два млада бића заискриле су емоције, дајући благ наговештај љубави која је обележила царску Русију 19. века. Чежња и романтичне идеје “опседале” су и Александру и Николаја наредних пет година, колико је било потребно да се поново сретну у Санкт Петербургу. Тада је 17-годишња Немица кренула пут Русије да посети сестру и зета, надајући се сусрету са господарем њеног срца, али не слутећи да ће баш ти весели дани у руској престоници одредити њен будући живот.
Њихова љубав се разбуктала, а време које су провели заједно занавек се урезало у младе душе, које су биле тако сличне једна другој, а различите од осталог света. Међутим, царска породица имала је друге, како су сматрали подобније планове за Николаја, а с друге стране и за млађану лепотицу Алисију од Хенесије постојали су “адекватнији” просци.
Отац престолонаследника, цар Александар III, није подржавао жеље свог сина, а као сенка над њихову љубав надвило се и то што је Алис сматрала да је недостојна Николаја, као и то што је морала из лутеранства да пређе у православље.
Николај је био упоран и истрајан у својој намери и осећању – тврдио је да ће радије постати монах, него да ожени другу жену. На крају, цар Александар ИИИ, који је био на самрти, благословио је ову љубав, а Алисија је прешла преко својих несигурности, и њихова срца везала су се у брак и вечност.
“Све више и више, јаче и дубље, расте моја љубав и оданост. Не могу да довољно захвалим Богу за ово благо које ми је дао. Да ме Николај зове “драга” – да ли срећа може да буде већа? Или да покрива моје слатко лице пољупцима”, написала је тада већ Александра Фјодоровна Романов, недуго након удаје за новог и испоставиће се последњег руског императора.
Како је волео Николај
Одломци из дневника Цара Николаја II о љубави са царицом Александром: “Мој сан је да једног дана оженим Алис од Хенеса. Волим је већ дуго, али дубоко и снажно откада је провела шест недеља у Петрограду (данас Санкт Петербург). Дуго времена сумњао сам да ће се мој најдражи сан испунити. Али хоће!”
“О, Господе, како желим да је видим. Ако је сада не посетим, чекаћу још годину дана, а то је тако тешко поднети”.
“Била је тако лепа, али веома тужна… Разговарао сам са њом толико дуго о нама, о свему што нас је тиштило, разговарали смо до поноћи. Она и даље не жели да промени своју веру, толико је плакала, али сам је умирио на растанку”.
“Данас је први дан веридбе са мојом драгом, предивном, очаравајућом Алис. Чудесан, незабораван дан. Читав дан сам као на облацима, не схватам још шта се десило”.
“Чак и упркос овој великој туги (смрт његовог оца Александра ИИИ), Бог нам је дао слатку радост. Моја драга Алис је у присуству породице прешла у православље”.
“Сваки сат који прође благословен је. Срећан сам из дна душе, поклоњена ми је та милост да волим Алис, а моје дивљење према њој стално расте. Не постоје речи које могу да опишу то блаженство – лепо је живети заједно!”
Њихов брак је све до дана, када су мученичком смрћу заједно напустили овај свет, био складан, пун спокоја и слоге, али прожет и страственом љубављу, подршком и разумевањем. Имали су петоро деце. Када је добила прву ћерку, принцезу Олгу, цар Николај је јавно стао уз своју супругу и поручио: “Захвални смо и срећни што смо добили ћерку, јер она припада само нама. Да је Александра родила сина, он би морао да припада и народу”.
Последња руска царица Александра Фјодоровна Романова поделила је злу судбину свог супруга и деце које су бољшевици стрељали 17. јула 1918. године. Иза себе је оставила записе који сведоче о чистоти њене душе.
Ово су неки од царичиних цитата о љубави у браку и родитељству:
Љубав мужа и жене
“Дужност у породици јесте несебична љубав. Свако мора да заборави на своје “ја” посветивши се оном другом. Свако треба да криви себе, а не другог ако нешто не иде како треба.”
“Муж и жена треба стално једно према другом да испољавају знаке најнежније пажње и љубави. Срећа у животу састоји се од појединих минута, од ситних задовољстава која се брзо заборављају, од пољупца, осмеха, доброг погледа, срдачног комплимента и безбројних малих, али добрих мисли и искрених осећања.”
“Нека оба срца деле и радост и тугу и патњу. Нека попола деле терет брига. Нека све у њиховом животу буде заједничко.”
“Кад вене лепота лица и гаси се сјај у очима, а са старошћу долазе боре или остављају трагове и ожиљке болести, туге и бриге, љубав верног мужа треба да остане исто онако дубока и искрена као раније.”
“Ниједна жена на свету неће толико патити због оштрих и непомишљених речи, које су излетеле из ваших уста као ваша жена. А највише од свега се бојте да растужите управо њу. Љубав ти не даје за право да се понашаш грубо према ономе кога волиш.”
“Ако један супружник поштује другог, и он је узвишен, а ако не, и он је понижен.”
“Добра жена је благослов Неба, најлепши дар мужу, његов анђео и извор безбројних блага, њен глас је за њега најслађа музика, њен осмех му обасјава дан, њен пољубац је чувар његове верности, њене руке су мелем за његово здравље и цео његов живот, њена вредноћа је залог њеног благостања, њена стидљивост је његов најбољи економ, њене усне његов најбољи саветник, њене груди најмекши јастук на којем се заборављају све бриге, а њене молитве адвокат пред Господом.”
“Верна жена чини живот свога мужа племенитијим и значајнијим усмеравајући га снагом своје љубави према узвишеним циљевима. Кад се она пуна поверења и љубави привије уз њега, у њему се буде најплеменитије и најбогатије црте његове природе. Она у њему подстиче храброст и одговорност. Она чини његов живот предивним, ублажава његове оштре и грубе навике ако је таквих било.”
“Међутим, има и таквих жена које су сличне биљкама паразитима. Оне се обавијају око мужа, али саме ништа не доприносе. Оне не пружају руке помоћи. Излежавају се на диванима, шетају улицама, сањаре над љубавним романима и сплеткаре по примаћим собама. Оне су потпуно бескорисне и као такве постају бреме и за најнежнију љубав. Уместо да живот мужа учине снажнијим, богатијим и срећнијим, оне само ометају његове успехе.”
“Права жена дели са мужем бреме његових брига. Ма шта да се мужу догоди у току дана, кад долази у свој дом он треба да доспе у атмосферу љубави. Други пријатељи га могу изневерити, али женина оданост мора бити постојана.”
“Кад наступа мрак и незгоде опкољавају мужа, одане женине очи га гледају као звезде које сијају у тами. Кад је потиштен, њен осмех му помаже да поново нађе снагу, као што сунчев зрак диже погнути цвет.”
“Жена увек пре свега треба да се стара о томе да се свиђа мужу, а не неком другом. Кад су сами, она треба да изгледа још боље, а не да запостави свој изгледа зато што је нико више не види.”
Родитељство
“Најбогатије наследство које родитељи могу да оставе деци јесте срећно детињство с нежним успоменама на оца и мајку. Оно ће обасјати будуће дане, чуваће их од искушења и помоћи ће им у суровој свакодневици живота када деца напусте родитељски кров.”
“Родитељи треба да буду онакви каквима желе да виде своју децу, не речима, него на делима. Они треба да уче своју децу на примеру свог живота.”
“Родитељи не треба да стиде да се играју и праве несташлуке заједно са децом. Можда су баш тада ближи Богу него кад, како то мисле, обављају врло важан посао.”
Опанак, Дневно,
