Alisija od Henesa, kasnije Aleksandra Romanova, ostala je upamćena i pod nadimkom “Sunčana”. Nežna poput svetlosti, ozbiljna i stidljiva devojka, sa dugačkim “zlatnim” pletenicama, prozirnih sivo-plavih očiju.
Alisija i mladi carević Nikolaj upoznali su se kada je Alisija imala samo 12 godina, na venčanju njene sestre. Već tada između dva mlada bića zaiskrile su emocije, dajući blag nagoveštaj ljubavi koja je obeležila carsku Rusiju 19. veka. Čežnja i romantične ideje “opsedale” su i Aleksandru i Nikolaja narednih pet godina, koliko je bilo potrebno da se ponovo sretnu u Sankt Peterburgu. Tada je 17-godišnja Nemica krenula put Rusije da poseti sestru i zeta, nadajući se susretu sa gospodarem njenog srca, ali ne sluteći da će baš ti veseli dani u ruskoj prestonici odrediti njen budući život.
Njihova ljubav se razbuktala, a vreme koje su proveli zajedno zanavek se urezalo u mlade duše, koje su bile tako slične jedna drugoj, a različite od ostalog sveta. Međutim, carska porodica imala je druge, kako su smatrali podobnije planove za Nikolaja, a s druge strane i za mlađanu lepoticu Alisiju od Henesije postojali su “adekvatniji” prosci.
Otac prestolonaslednika, car Aleksandar III, nije podržavao želje svog sina, a kao senka nad njihovu ljubav nadvilo se i to što je Alis smatrala da je nedostojna Nikolaja, kao i to što je morala iz luteranstva da pređe u pravoslavlje.
Nikolaj je bio uporan i istrajan u svojoj nameri i osećanju – tvrdio je da će radije postati monah, nego da oženi drugu ženu. Na kraju, car Aleksandar III, koji je bio na samrti, blagoslovio je ovu ljubav, a Alisija je prešla preko svojih nesigurnosti, i njihova srca vezala su se u brak i večnost.
“Sve više i više, jače i dublje, raste moja ljubav i odanost. Ne mogu da dovoljno zahvalim Bogu za ovo blago koje mi je dao. Da me Nikolaj zove “draga” – da li sreća može da bude veća? Ili da pokriva moje slatko lice poljupcima”, napisala je tada već Aleksandra Fjodorovna Romanov, nedugo nakon udaje za novog i ispostaviće se poslednjeg ruskog imperatora.
Kako je voleo Nikolaj
Odlomci iz dnevnika Cara Nikolaja II o ljubavi sa caricom Aleksandrom: “Moj san je da jednog dana oženim Alis od Henesa. Volim je već dugo, ali duboko i snažno otkada je provela šest nedelja u Petrogradu (danas Sankt Peterburg). Dugo vremena sumnjao sam da će se moj najdraži san ispuniti. Ali hoće!”
“O, Gospode, kako želim da je vidim. Ako je sada ne posetim, čekaću još godinu dana, a to je tako teško podneti”.
“Bila je tako lepa, ali veoma tužna… Razgovarao sam sa njom toliko dugo o nama, o svemu što nas je tištilo, razgovarali smo do ponoći. Ona i dalje ne želi da promeni svoju veru, toliko je plakala, ali sam je umirio na rastanku”.
“Danas je prvi dan veridbe sa mojom dragom, predivnom, očaravajućom Alis. Čudesan, nezaboravan dan. Čitav dan sam kao na oblacima, ne shvatam još šta se desilo”.
“Čak i uprkos ovoj velikoj tugi (smrt njegovog oca Aleksandra III), Bog nam je dao slatku radost. Moja draga Alis je u prisustvu porodice prešla u pravoslavlje”.
“Svaki sat koji prođe blagosloven je. Srećan sam iz dna duše, poklonjena mi je ta milost da volim Alis, a moje divljenje prema njoj stalno raste. Ne postoje reči koje mogu da opišu to blaženstvo – lepo je živeti zajedno!”
Njihov brak je sve do dana, kada su mučeničkom smrću zajedno napustili ovaj svet, bio skladan, pun spokoja i sloge, ali prožet i strastvenom ljubavlju, podrškom i razumevanjem. Imali su petoro dece. Kada je dobila prvu ćerku, princezu Olgu, car Nikolaj je javno stao uz svoju suprugu i poručio: “Zahvalni smo i srećni što smo dobili ćerku, jer ona pripada samo nama. Da je Aleksandra rodila sina, on bi morao da pripada i narodu”.
Poslednja ruska carica Aleksandra Fjodorovna Romanova podelila je zlu sudbinu svog supruga i dece koje su boljševici streljali 17. jula 1918. godine. Iza sebe je ostavila zapise koji svedoče o čistoti njene duše.
Ovo su neki od caričinih citata o ljubavi u braku i roditeljstvu:
Ljubav muža i žene
“Dužnost u porodici jeste nesebična ljubav. Svako mora da zaboravi na svoje “ja” posvetivši se onom drugom. Svako treba da krivi sebe, a ne drugog ako nešto ne ide kako treba.”
“Muž i žena treba stalno jedno prema drugom da ispoljavaju znake najnežnije pažnje i ljubavi. Sreća u životu sastoji se od pojedinih minuta, od sitnih zadovoljstava koja se brzo zaboravljaju, od poljupca, osmeha, dobrog pogleda, srdačnog komplimenta i bezbrojnih malih, ali dobrih misli i iskrenih osećanja.”
“Neka oba srca dele i radost i tugu i patnju. Neka popola dele teret briga. Neka sve u njihovom životu bude zajedničko.”
“Kad vene lepota lica i gasi se sjaj u očima, a sa starošću dolaze bore ili ostavljaju tragove i ožiljke bolesti, tuge i brige, ljubav vernog muža treba da ostane isto onako duboka i iskrena kao ranije.”
“Nijedna žena na svetu neće toliko patiti zbog oštrih i nepomišljenih reči, koje su izletele iz vaših usta kao vaša žena. A najviše od svega se bojte da rastužite upravo nju. Ljubav ti ne daje za pravo da se ponašaš grubo prema onome koga voliš.”
“Ako jedan supružnik poštuje drugog, i on je uzvišen, a ako ne, i on je ponižen.”
“Dobra žena je blagoslov Neba, najlepši dar mužu, njegov anđeo i izvor bezbrojnih blaga, njen glas je za njega najslađa muzika, njen osmeh mu obasjava dan, njen poljubac je čuvar njegove vernosti, njene ruke su melem za njegovo zdravlje i ceo njegov život, njena vrednoća je zalog njenog blagostanja, njena stidljivost je njegov najbolji ekonom, njene usne njegov najbolji savetnik, njene grudi najmekši jastuk na kojem se zaboravljaju sve brige, a njene molitve advokat pred Gospodom.”
“Verna žena čini život svoga muža plemenitijim i značajnijim usmeravajući ga snagom svoje ljubavi prema uzvišenim ciljevima. Kad se ona puna poverenja i ljubavi privije uz njega, u njemu se bude najplemenitije i najbogatije crte njegove prirode. Ona u njemu podstiče hrabrost i odgovornost. Ona čini njegov život predivnim, ublažava njegove oštre i grube navike ako je takvih bilo.”
“Međutim, ima i takvih žena koje su slične biljkama parazitima. One se obavijaju oko muža, ali same ništa ne doprinose. One ne pružaju ruke pomoći. Izležavaju se na divanima, šetaju ulicama, sanjare nad ljubavnim romanima i spletkare po primaćim sobama. One su potpuno beskorisne i kao takve postaju breme i za najnežniju ljubav. Umesto da život muža učine snažnijim, bogatijim i srećnijim, one samo ometaju njegove uspehe.”
“Prava žena deli sa mužem breme njegovih briga. Ma šta da se mužu dogodi u toku dana, kad dolazi u svoj dom on treba da dospe u atmosferu ljubavi. Drugi prijatelji ga mogu izneveriti, ali ženina odanost mora biti postojana.”
“Kad nastupa mrak i nezgode opkoljavaju muža, odane ženine oči ga gledaju kao zvezde koje sijaju u tami. Kad je potišten, njen osmeh mu pomaže da ponovo nađe snagu, kao što sunčev zrak diže pognuti cvet.”
“Žena uvek pre svega treba da se stara o tome da se sviđa mužu, a ne nekom drugom. Kad su sami, ona treba da izgleda još bolje, a ne da zapostavi svoj izgleda zato što je niko više ne vidi.”
Roditeljstvo
“Najbogatije nasledstvo koje roditelji mogu da ostave deci jeste srećno detinjstvo s nežnim uspomenama na oca i majku. Ono će obasjati buduće dane, čuvaće ih od iskušenja i pomoći će im u surovoj svakodnevici života kada deca napuste roditeljski krov.”
“Roditelji treba da budu onakvi kakvima žele da vide svoju decu, ne rečima, nego na delima. Oni treba da uče svoju decu na primeru svog života.”
“Roditelji ne treba da stide da se igraju i prave nestašluke zajedno sa decom. Možda su baš tada bliži Bogu nego kad, kako to misle, obavljaju vrlo važan posao.”
Opanak, Dnevno,
