Велики српски песник и дипломата, Јован Дучић, важио је за освајача бројних женских срца у градовима у којим је службовао, заводника који је од једне заљубљене грофице на поклон добио вилу у центру Будимпеште (коју је поклонио својој земљи и у којој је и данас амбасада Републике Србије), човека који је, прича се, на питање зашто нема кућу у Београду, одговорио: „Шта ће ми кућа, кад ћу једном имати читаву улицу?“.

Једног јесењег дана 1893. године у Бијељини је, на почетку узбудљивог животног пута, освануо Јован Дучић. Прво запослење које је нашао након завршене сомборске Препарандије (Учитељске школе) било је у Српској основној школи (данашња ОШ „Свети Сава“) у Бијељини.

Под утицајем југословенских слободарских идеја и таласа националног буђења који су захватили тадашњу Босну и Херцеговину, Дучић се одмах укључио у друштвени живот Бијељине, привлачећи пажњу околине како већ тада богатим духом, тако и херцеговачким стасом и наочитошћу. Врло брзо по доласку у Бијељину, са вршњацима – трговцима, занатлијама и ријетким службеницима, основао је аматерску драмску групу која је изводила комаде национално-романтичарског садржаја.

У то време, средишњи културни догађаји су биле Светосавске академије, а на Академији у хотелу „Дрина“ 1894. године Дучић је као учитељ имао и уводни говор.

На овој свечаној академији млади Дучић упознао је Магдалену – Магу Живановић, унуку богатог бијељинског трговца и једног од најугледнијих Бијељинаца. На тој свечаности Магдалена је рецитовала Змајеву песму “Светли гробови”. Касније је Дучић овако описивао Магдалену: „Ал’ и беше девојка, рођо мој, да је не би аман у свој Посавини нашао! Мани се, чоче, ко је није видео, није му ни око запело за њом.“ Њихови савременици су о младој Магдалени говорили да је волела да се последња појављује у колу, јер је држала до тога да сви на њу обраћају пажњу. Била је увек лепо обучена, држећи у руци при игрању црвену марамицу којом је често махала, а остале су им у сећању и њене црвене папуче у којим је играла.

Pročitajte i  Чоколадна пита, рај за непце: Од самог погледа на њу, кренуће вам вода на уста

Између двоје младих убрзо је планула љубав, која је од почетка била осуђена на пропаст, што ће Јовану и Магдалени донети ореол бијељинских Ромеа и Јулије. Крајем 1893. године млади љубавни пар се тајно верио и, вероватно под Дучићевим утицајем, Магдалена је почела да пише поезију, поставши тако прва бијељинска песникиња. Убрзо је о љубави Живановићеве унуке и сиромашног учитеља почело да се прича по чаршији и сви су чекали да виде шта ће се догодити и како ће реаговати Магдаленина породица.

Наравно, у то време је било тешко прећи преко класних разлика и Магдаленин отац није дозволио да му се кћерка уда за сиромашног човека из непознате даљине и за њу је тражио прилику равну себи по богатству и положају. Као патријархално васпитана ћерка, Магдалена га је послушала и није се удала за Дучића, али је била довољно одлучна да се не уда ни за „прилику“ коју јој је нашао отац, богатог трговца из Брчког.

Pročitajte i  Нека ваша башта буде као из снова: Цвеће које морате да засадите овог пролећа

Крају Магдаленине и Јованове је допринела и сила много моћнија од бијељинске чаршије и породице Живановић. У мају 1894. године полиција је извршила преметачину Дучићевог стана и пронашла две родољубиве песме у којим Дучић, између осталог пева:

“Не трза те ужас беде, нит’ те трза ужас рана,
Мирно спаваш, мила мајко, тешким санком окована,
Зарудиће лепша зора, лепшом добу сванут дани…”

10. јула исте године Дучић је, на основу решења Земаљске владе, морао да заувек напусти Бијељину и своју Магдалену. Дописивали су се још неколико година, а онда су Дучићева писма престала да долазе. Својеврсна песничка преписка је остала заблежена и на страницама књижевног часописа „Босанска вила“ у којем су објављиване њихове песме.

Магдалена је писала:

Над гранчицом ђено славуј болно јеца,
Спустила се ноћца тија,
Ђе поточић тихо бруји, ветрић пирка
И гранчицу лако нија:
Ту уморна душа моја мира тражи
И у чежњи тебе чека:
Груди дршћу, усне шапћу, боно, тијо,
Кад ћеш доћи издалека…?

А Дучић јој је „одговарао“:

Тебе тражим дан кад мине
И спусти се вео ноћи,
Кад звездано небо сине,
И по тихој, по самоћи,
Месец бледи кад заплови
По пучини неба плава

Тебе тражим слатко лане
И пламене твоје очи
И све дане просниване,
Пробдивене страсне ноћи –
И веселе, бурне сате
И јад што ме сећа на те…

Pročitajte i  Савршена пита са младим луком и јогуртом: Мекана и богата филом, прави пролећни оброк

Магдалена никад није преболела растанак са Дучићем и све до смрти, 1956. године, живела је у кући своје младости, усамљено и у неповерењу према спољном свету, заборављена готово од свих. Једина утеха су јој била безброј пута прочитана Дучићева писма.

А ни Дучић, и поред небројених љубавних авантура, вероватно никад није преболио Магдалену, о којој је често са сетом причао својим пријатељима.

У знак сећања на двоје пјесника и романтичну љубавну причу, СПКД “Просвјета” из Бијељине поставило је на Магдаленину већ оронулу кућу 2006. године барељеф са Магиним и Дучићевим ликом и натписом:

“У овој кући цвјетала је вјечна неугасива љубав између прве пјесникиње у БиХ Магдалене Маге Живановић 1876—1956 и Јована Дучића 1871—1943, великог српског пјесника који је у Српској основној школи у Бијељини 1893—94 имао своје прво службовање.”

Bijeljina.net

На невеликом споменику у бијељинском гробљу Пучиле, тамо где су сахрањиване најугледније породице, стоји уклесано “Овђе почива Магдалена Николић-Живановић, прво надахнуће пјесника Јове Дучића и сама пјесник”.

Извор: Званична презентација општине Бијељина

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име