Из књиге “Капорова школица” Александра Ђуричића испливала је прича о наводној романси једног од омињених сликара и писаца Моме Капора и принцеза Јелисавете Карађорђевић.
Како се наводи у књизи њих двоје упознали су се у Њујорку, а из страствене романсе у коју су упловили настала је чувена књига “Зое”.
На наводе које су изнете у биографији славног Моме огласиле су се и његове ћерке наводећи:
“Поводом нове биографије Моме Kапора аутора Александра Ђуричића, у издању Манојла Вукотића
Наш отац је дао на стотине интервјуа и све што је желео да каже о свом животу – сам је рекао.
Нажалост, има људи који користећи његово име и популарност покушавају да скрену пажњу на себе и извуку неку корист.
Јелена и ја на то не можемо да утичемо а и не мислимо да треба тиме да се бавимо.
Ми сматрамо да писац треба да буде упамћен по својим књигама.
Због тога се трудимо да сећање на тату настави да живи кроз нова, лепо опремљена издања његових књига јер смо уверене да је управо то оно што би и он сам желео.”
Ми вам преносимо и део из књиге Александра Ђуричића.
Њујорк му је мирисао на живот, сладострастан, заводнички, уметнички, а како је волео да дели сва узбуђења, нашироко је поделио и ово. Постао је незванични ексклузивни дистрибутер америчке културе и свих могућих прекоокеанских мириса. Од средине седамдесетих, па наредних петнаест година радио је у Њујорку по неколико месеци годишње у студију свог пријатеља Лалета Ђурића и за то време више научио о сликарству не го у читавом претходном животу. Нашао је уточиште.
На сасвим другом континенту почињао је да живи од цртања и да остварује свој дечачки сан. Неуморно је истраживао чувена места и интервјуисао највеће умове тог доба.
Један од узбудљивијих њујоршких сусрета догодио се када га је пријатељица Светлана Стон повела, мада се много опирао, на престижни парти код Нине Розенволд на Петој авенији, „где ће бити цео Њујорк“.
Атмосфера је била узаврела, мешали су се лажни осмеси са звуком потпетица, мало се флертовало и много се плесало. У неком тренутку остао је потпуно сам са чашом шампањаца у руци. Сео је у један угао и у џепу блејзера опипао беџ на којем је писало KИСС МЕ И’М СЕРБИАН, купљен у Сан Франциску месец дана раније. Извукао га је и из досаде закачио за ревер. Пијуцкао је шампањац и посматрао гламурозну ревију лепоте и сујете. Ођеданпут му је пришла тамнокоса лепотица у црној хаљини, чији је дубоки изрез, придржаван танким бретелама, откривао прелепе беле груди посуте љупким пегицама. Упрла је прст у беџ и рекла:
– Дај ми то!
Збуњен, спустио је чашу шампањца на патос, откачио беџ с ревера и устао да јој га закачи на танку бретелу, док су му прсти дрхтали од узбуђења при погледу на њене груди.
– Шта ће ти то? – једва је промуцао.
– Ја сам наша – рекла је кокетно.
– Одакле си?
– Из Београда.
– Из Београда… – поновио је запањено.
– А из ког си краја?
– Из ког краја? Шта значи из ког краја?
– Мислим, где си рођена?
– Ох, рођена – поновила је. – У Белом двору.
Следио се од запрепашћења.
Мома у Дубровнику Фото:приватна архива
Из мале ташне од сребрних перли извукла је посетницу и пружила му је. На њој је писало: Елисабетх Kарагиоргевиц – Принцесс оф Yугославиа.
Принцеза! Бајке су ипак могуће, помислио је; открио је праву принцезу. Принцезу из сопствене земље у коју јој је било забрањено да се врати, као и свим њеним рођацима Kарађорђевићима. Била је то 1976. година и Тито је још увек био у пуној снази, као и његова тајна полиција. Гледала га је крупним, мало размакнутим очима боје најтамнијих боровница.
Тада је почео да пише роман „Зое“, из њега су напросто куљале речи које није могао да заустави. Није престао да пише ни у авиону, на повратку у Београд. Никада брже није прелетео океан.
Kад се вратио у Београд причао је да је упознао нашу принцезу, али нико није знао, чак ни тадашњи ројалисти, да кнез Павле има ћерку и да се зове Јелисавета.
Онда је писац схватио да је заборавио како се зову неке улице, неки џез-оркестри, извесни људи и јела у ‘Ђину’ на Лексингтон авенији, па се вратио у Њујорк и почео да сакупља јеловнике, визиткарте, планове града и позоришне програме са Бродвеја.
Да створи Зое.
Однос принцезе Јелисавете Kарађорђевић и Kапора био је предмет разних спекулација и када је изашао роман Зое, а и деценијама касније. Постао је нека врста урбаног мита, о којем се и ћутало и шушкало.
Предраг Пеђа Нешковић, један од најзначајнијих савремених сликара, Kапоров друг из студентских дана, дочекује ме у свом скученом атељеу на Старом сајмишту, који одише прошлошћу, али и ведрином, и сведочи о овој бурној романси и Момином интимном животу из тог периода.
„Док је био у Америци, у том наврату скоро годину дана, Kапор је био у вези с Јелисаветом Kарађорђевић. Kада се вратио из Њујорка долазио је код мене, много смо причали, поверавао ми се, био је узбуђен. Онда је звао Јелисавету одавде, из овог атељеа, није могао да телефонира од куће. Присуствовао сам њиховим љубавним разговорима. Причао ми је како су после вођења љубави лежали и толико били исцрпљени да су јели неки џем како би се опоравили од страсних загрљаја. То је било бурно и страсно. Тада је био ожењен Аном.“
