Ljubi bližnjeg svoga kao samog sebe: Šta zaista znači ova zapovest i kako da je primenimo u svom životu

Svako će vam reći da je Božja zapovest: Ljubi bližnjeg svoga kao samog sebe, najteža. Da bismo istinski mogli da volimo druge, prvo moramo znati kako da volimo sami sebe. Hrišćanski moral zapoveda da ljubimo sebe, jer kaže: “Ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe” (Mt. 22, 39). Ali, hrišćanin istinski i pravilno ljubi sebe samo kad ozbiljno radi na svom spasenju, o sjedinjenju s Bogom.
Razume se, on može želeti i privremenu sreću i blago, može čuvati svoj život i zdravlje, ali samo dotle dok ta zemaljska blaga pomažu njegovom spasenju. U tome se i razlikuje hrišćanska ljubav prema sebi od ljubavi koji
preporučuju razni filozofi ili propovednici humanizma. Oni vode računa samo o zemaljskoj sreći i blagu, a ne obziru se na večno spasenje, koje treba da bude najvažniji naš cilj, jer Sveto pismo kaže: “Kakva je korist čoveku ako sav svet dobije, a duši svojoj naudi” (Mt. 16, 26).
Hrišćanska ljubav prema sebi odbija od sebe sve što smeta večnom spasenju, a dopušta ono što traži volja Božja i spasenje svoje i svojih bližnjih.
Ljubav prema sebi često nalaže hrišćaninu da se odriče zadovoljstva i uživanja koja smetaju njegovom moralnom savršenstvu, da obuzda u sebi požude i strasti, da ograniči telo, ako ono hoće da zapoveda duši, ako smeta našem duhovnom životu.
rišćanska ljubav ide do samoodricanja. Spasitelj kaže:
“Ako ko hoće da ide za mnom, neka se odriče sebe” (Mt. 16, 24). Hrišćanskoj ljubavi prema sebi protivno je samoljublje, koje se zove sebičnost ili egoizam. Sebičnost je smatrati sebe za stožer ili za cilj svega. Egoista traži da je njegovo “ja” zadovoljeno, da je njemu dobro i lepo, ne vodeći računa ni o Bogu ni o bližnjima.
On želi i radi za svoje zemaljske interese i telesna uživanja, pa ma uvredio Boga ili oštetio bližnjega. Sebičnost upravo nije ljubav prema sebi, nego u stvari mržnja, jer je ona osnov grehu, prema tome i neprijatelj duše.