Љуби ближњег свога као самог себе: Шта заиста значи ова заповест и како да је применимо у свом животу

Свако ће вам рећи да је Божја заповест: Љуби ближњег свога као самог себе, најтежа. Да бисмо истински могли да волимо друге, прво морамо знати како да волимо сами себе. Хришћански морал заповеда да љубимо себе, јер каже: “Љуби ближњега својега као самога себе” (Мт. 22, 39). Али, хришћанин истински и правилно љуби себе само кад озбиљно ради на свом спасењу, о сједињењу с Богом.
Разуме се, он може желети и привремену срећу и благо, може чувати свој живот и здравље, али само дотле док та земаљска блага помажу његовом спасењу. У томе се и разликује хришћанска љубав према себи од љубави који
препоручују разни филозофи или проповедници хуманизма. Они воде рачуна само о земаљској срећи и благу, а не обзиру се на вечно спасење, које треба да буде најважнији наш циљ, јер Свето писмо каже: “Каква је корист човеку ако сав свет добије, а души својој науди” (Мт. 16, 26).
Хришћанска љубав према себи одбија од себе све што смета вечном спасењу, а допушта оно што тражи воља Божја и спасење своје и својих ближњих.
Љубав према себи често налаже хришћанину да се одриче задовољства и уживања која сметају његовом моралном савршенству, да обузда у себи пожуде и страсти, да ограничи тело, ако оно хоће да заповеда души, ако смета нашем духовном животу.
ришћанска љубав иде до самоодрицања. Спаситељ каже:
“Ако ко хоће да иде за мном, нека се одриче себе” (Мт. 16, 24). Хришћанској љубави према себи противно је самољубље, које се зове себичност или егоизам. Себичност је сматрати себе за стожер или за циљ свега. Егоиста тражи да је његово “ја” задовољено, да је њему добро и лепо, не водећи рачуна ни о Богу ни о ближњима.
Он жели и ради за своје земаљске интересе и телесна уживања, па ма увредио Бога или оштетио ближњега. Себичност управо није љубав према себи, него у ствари мржња, јер је она основ греху, према томе и непријатељ душе.