Љубица Чакаревић, учитељица из Ужица, пркосила је окупационим снагама тако што је одбила да настави да се бави просветним радом. Уместо тога, придружила се оцу и тројици браће у рову на Солунском фронту. Пешачила је скоро месец дана да би стигла на одредиште 1918. године и донела српској војној команди важне податке из отаџбине. Регент Александар Карађорђевић одликовао ју је Медаљом за храброст „Милош Обилић“. Приликом једне посете брату умрла је 1980. године у Сарајеву, где је и сахрањена. Њени посмртни остаци пренесени су у Ужице 2016. године.
Љубица Чакаревић је рођена у Ужицу 1894. године. Њен отац Јеврем 40 година учио је Ђаке како се воли отаџбина, а 1914. године међу првима Ужичанима узео је пушку и отишао на фронт. После неколико недеља повучен је са дринског бојишта и постављен за начелника војне станице у Новој Вароши.
У то време Љубица и њен брат Милутин били су учитељи у златиборском селу Мачкат. Млађи брат Драгутин је са 17 година отишао према Дрини са одредом добровољаца, а убрзо му се у рату придружио и брат Милутин као војник Четвртог пешадијског пука.
Љубица и старија сестра Милица су почеле да раде у војној болници у Ужицу, а у кући је остала Љубичина мајка, са још петоро мале деце. Након првих победа Дринске дивизије, на кратко је велики број војника дошао у Ужице на одмор, а Љубица се вратила у своју школу и наставила учитељски посао. Али све је кратко трајало.
Убрзо Љубица креће са млађим братом Чедомиром ка Новој Вароши где јој је још отац Јеврем. Војска се увелико повлачи ка Црној Гори, Љубичин отац и брат Чедомир одлазе, Љубица уз очеву наредбу, остаје у породици Шећерагић да дане проводи са њиховом кћерком Ђулом. Пола године провела је Љубица у овој муслиманској нововарошкој кући.
Јануара 1916. Љубица је била поново у својој породичној кући у Ужицу где је затекла мајку, четири сестре и најмлађег брата. О оцу и тројици браће који су отишли на фронт нико ништа није знао. Да не би била беспослена, у очекивању да добије било какву вест о оцу и браћи, Љубица је на имању недалеко од Ужица почела да се бави сеоским радовима. Није желела у окупираном Ужицу да ради као учитељица, иако јој је то нуђено од тадашњих власти. У пролеће 1917. године Љубица добија прво писмо од оца Јеврема. Јављао се из Француске где је у једном малом граду радио као васпитач омладине која је тамо доспела са српском војском. Љубица је сместа писала захтев окупационим властима да јој дозволе да изађе из Ужица и Србије, како би преко Црвеног крста дошла код оца у Француску, али била је одбијена.
У лето 1917. Љубица се повезује са Драгутином Јовановићем, познатијим по надимку Луне, наредником у Четвртом пешадијском пуку Дринске дивизије.
– Није ме напуштала мисао, отићи на фронт, пронаћи оца и браћу, придружити се борцима, учествовати у ослобођењу земље, писала је Љубица у свом дневнику.
Преко планине Гоч Љубица је кренула ка Солунском фронту. У групи која је ишла ка Солунском фронту било њих шест, и како су им у Звечану рекли да је издата потерница за њима, посебно је био тражен Луне. Из Звечана се ова шесторка упутила ка Прилепу, вешто избегавајући бројне бугарске потере и заседе, и то 27 дана и ноћи.
– Док су ми превијали ране на ногама, говорила сам о страдањима у отаџбини, о окупаторским војницима који пале српска села… чинило се да свака моја реч у њима изазива нестрпљење да већ једном крену у пробој фронта… Ту се нашао и Малиша Стефановић, Ужичанин, учитељ који се није одвајао од свог фотоапарата, сликао нас је испред ровова, те фотографије су убрзо стигле на све наше положаје – забележила је Љубица, а у својим белешкама и описала је како је стигла у Врховну команду и срела се са Швајцарцем Арчибалдом Рајсом, великим пријатељем српског народа.
Од дружине која је са Љубицом кренула у сусрет борцима Солунског фронта, скоро сви су трагично завршили пре почетка Другог светског рата. Луне је изгубио живот 1932. године, убио га је један полицијски агент, а 1939. године погинуо је и Милутин, наредник из Јагодине, наводно, инфаркт га је срушио са коња. И остали су нестали под необичним околностима. Љубица је у ослобођеној земљи наставила учитељски позив.
Три године по завршетку рата удала се за Николу де Сарна, сина италијанског дипломате Дионисија који је био конзул у Београду. Са њим је добила ћерку Иду, па су касније због њеног школовања живели у Риму, Ђенови, Милану. Ида је постала доктор фармацеутских наука.
Кад је Љубици умро муж све чешће је долазила у Београд где су јој живеле две сестре. У Ужицу јој је живела најмлађа сестра Ружица, лекар, а у Сарајеву је живео брат Милутин. Половином 1980. године Љубица је дошла Милутину у посету, разболела се и у Сарајеву умрла.
У октобру 2016. године, у оквиру обележавања 98 година од краја Великог рата, земни остаци Љубице Чакаревић су пренети из Сарајева на гробље Доварје у Ужицу.
Извор: Радио Луна
