Синоћ је Србију погодила вест да је певач Бора Дрљача напустио овај свет.
Миљених многих, како по музици, тако и према својеврсном смислу за хумор, са Бором су се опростиле његове колеге и обожаваоци.
Посебно емотиван статус на свом Фејсбук профилу оставио је млади и већ афирмсани историчар Немања Девић, који је отишао и мало даље од осталих, поделивши нешто што нико није знао о Бори.
Његове речи преносимо у целости:
“Оде и Бора Дрљача, човек који је неке забављао музиком, неке својим хумором – поготово откад је направио друштвене мреже. Мање је позната његова животна драма: рођен 1941. у Суваји код Босанске Крупе, на самом северозападу Босне и на развалинама Краљевине Југославије (данас опустелом српском сеоцету у ФБиХ), као беба је претрпео сва страдања у НДХ. Мајку Стоју су му убили у збегу на Грмечу, док га је носила на грудима, идентично као мајку Моме Капора у Сарајеву исте године. Једва су и њега спасили, а надаље су га дојиле друге младе мајке из збега – укупно преко стотину њих. Крстио га као дечачића партизански ”верски референт” поп Влада Зечевић. Родна кућа му је порушена, а отац се после рата поново оженио и мали Бора послат је у дом за ратну сирочад. Али из све те беде и крви родила се кроз типичан српски (победнички) инат и његова целоживотна борба, ведрина и весели тонови које је почео уз тамбурицу да пева још као момчић. Волели га или не волели, слушали га или не, отишао је један аутентични Крајишник који је деценијама увесељавао пре свега своје земљаке, а умео и да изнесе ”Не дам Крајине”, ”Маловане висока планино”, ”Са Мањаче кренули су вуци”, ”Ој Крајино”, ”Стаде Србин до Србина” и друге песме које су храбриле наше борце 1990-их. Кроз његове песме најбоље се види и обрт нашег света у Босни и Херцеговини којем се пред очима срушила слика фамозног братства & јединства: човек који је 1978. снимао севдалинке, 1982. хитове ”Босанац” и ”Југословен” (”Поносан сам што сам Југословен ја…”), 1991. је преломио: ”Ми пјевамо послије битке, не умијемо прије стати, са Србином се лако живи, ал’ је тешко ратовати.” Па и на тим албумима, на омоту доминира његов дечачки осмех, који је задржао до својих последњих овоземаљских дана. Умео је и да лепо рецитује песме свог земљака Бранка Ћопића. Ја га, као дечак којег је забављао и чијем је родном граду посветио једну лепу песму, искрено жалим.
Нека му Бог подари рајско насеље.
П. С. А јуче нас напусти и Милоје Поповић, господин о ком нисмо много знали, а силно нас је задужио. Иако се мисли да су писане када је ”Марш на Дрину” компонован, речи ове наше народне химне написане су деценијама касније – и написао их је управо Милоје Поповић. Имао сам част да га упознам пре десетак година, био је уједно и достојанствен и скроман човек. Слава му – и слава им, јер су умели од срца да певају о свом роду и својој земљи.”
ОПАНАК
