Majka Jugovića nije obična smrtna žena, već mitološko biće. Njena pojava na razbojištu, njen interes za pale junake i oblik u kojem se javlja dovoljno je karakterišu.
U srpskoj mitologiji za junake se interesuju vile; s njima druguju, pomažu im u borbama, leče im rane, žale ih i oplakuju kada im se desi nesreća. Vilinsko i zmajevsko poreklo epskih junaka je fakat sa kojim se svakoga časa srećemo u srpskoj mitologiji.
U pesmi „Miloš Obilić zmajski sin“ to se tvrdi poimence za Miloša Obilića, Zmaj ognjenog Vuka, Relju Bošnjanina, Banović Sekulu, Banović Strahinju, Ljuticu Bogdana, Kraljevića Marka; pa nema ništa prirodnije da se to priča i o Jugovićima, tim pre što su oni čisto mitološke ličnosti.
U pesmi majka Jugovića moli boga da joj da labudova krila i bog joj ih daje. Vila je i sama sobom u stanju da se pretvori u labuda… Vila je šumsko božanstvo, božanstvo prirode i prirodnih pojava; ona je nerazdvojno, fiziološki vezana za šumu, za potoke i jezera, za oblake… I tvrdo srce majke Jugovića nikako nije srce srpske majke, nego srce vile…
Srpske vile mogu biti pokatkad dobri pomažući demoni ali su one u osnovi svirepe, osvetoljubive, kapriciozne; one oduzimaju ljudima pamet, vuku ih u dubine, da ih tu udave; Kralju Vukašinu ne daje vila da podigne Skadar; Miloša Obilića ubija vila zato što ima lepši glas od nje; vile junacima oči kopaju a konjima noge odsecaju (Marko Kraljević i vila Vodarica). Nesrećnik koji nagazi na vilinsko kolo, ili na večeru, ili inače nečim uvredi vile… ima da izgubi oči ili obe ruke ili sam život.
Vila može biti verna prijateljica ljudima koje sama izabere, ili koji je, junaštvom ili lukavstvom sebi potčine; ali njena ljubav uvek ima u sebi nečeg odbijajućeg, božanski rezervisanog, njena nežnost puna je skrupula.
Ona miluje svoju decu, žali junake, ali samo kad oni spavaju, kad ničije oko ne može videti. Niko ne vidi njenu žalost i njenu radost, nikome ona ne otvara svoje srce – njeni osećaji ostaju za smrtne ljude nerešena zagonetka.
Veselin Čajkanović, „Studije iz srpske religije i folklora“ (1910–1924)
