U srpskoj poeziji, kroz istorijske cikluse, posebno mesto zauzimaju pesme o herojskoj pogibiji naših junaka. Najviše je onih koje su se usmenim putem održale i prenosile s usta na usta, s kolena na koleno i tako opstale kroz vekove da bi danas bile deo obavezne školske lektire. Međutim, ne tako mali broj “novijih” pesama o tragičnim junacima ostao je skrajnut, pa i sasvim zaboravljen. Jedna od takvih je pesma “Majka Kujundžića”, o pogibiji četničkog vojvode Lazara Kujundžića (1880 — 25. maj 1905), koji je između dva svetska rata slavljen kao junak.

Još od 1902. bio je zagovornik stvaranja srpske četničke organizacije koja bi štitila srpsko stanovništvo Poreča od nasrtaja četa VMRO i muslimanskih pljačkaških bandi. Nakon Ilindenskog ustanka bacio se na posao organizovanja prvih srpskih četa i revolucionarnih odbora. Novac za prvu četu dala mu je slikarka Nadežda Petrović koja je 1903. posetila postradale krajeve noseći humanitarnu pomoć. Tom prilikom se Kujundžić upoznao sa Savatijem Miloševićem i Vojislavom Tankosićem.

Kao četnički vojvoda borio se na Čelopeku 29. aprila 1905. nakon čega se sa ostalim četama zbog brojnih potera morao vratiti u Srbiju. Rešen da stigne do Poreča po svaku cenu, zajedno sa Savatijem Miloševićem krenuo je preko Kosova i Podrime sa namerom da se nakon prelaska ovih oblasti preko Šar planine prebaci do Poreča. U blizini rodnog sela, u Velikoj Hoči javio se na besu svom prijatelju Albancu. Tačno na Spasovdan Arnaut Lanja Ukin primio ih je u kulu i dao im besu (reč) da im se ništa neće desiti u njegovoj kući. Odmah je pogazio reč i obavestio Turke u Orahovcu koji su ih opkolili i zapalili kuću. 25. maja 1905. razvila se borba u Velikoj Hoči u kojoj su četnici pružili herojski otpor. Niko od četnika nije preživeo borbu, dok su gubici turske vojske i naoružanih Albanaca bili veliki.

Pročitajte i  Oštra i hladnokrvna: Kneginja Ljubica kuburom presudila jednoj od ljubavnica kneza Miloša

Nakon pogibije Kujundžića, njegova majka je pozvana da prepozna leš sina. Majka je odbila da priđe lešu i uzdržala emocije, da bi spasila selo i porodicu. Znajući da će, ako otkrije identitet svog sina, Arnauti poklati ostale Srbe u selu, kako bi sačuvala i svoju kuću i unučad, majka Kujundžića negirala je da je ubijeni junak “lep likom kao ona,“ njena krv. Nakon što je naizgled hladno prešla preko leša svog sina, činilo joj se da i gora, i ptice i sva priroda govori kako se Kujundžića majka odrekla sina. Skrhana bolom, kad se sklonila, zakukala je za svojim Lazarom i ispustila dušu.

Herojska pogibija Kujundžića i Miloševića inspirisala je Milana Rakića da napiše pesmu “Na Gazimestanu”, a čvrsto držanje majke, Srbina katolika iz Dubrovnika Iva Vojnovića da napiše dramu “Lazarevo vaskrsenje” 1913. Zaboravljeni srpski pesnik Milosav Jelić je u “Srbijanskom vencu” posvetio jednu pesmu Lazarevoj majci – Kujundžića majka.

Kujundžića majka

“O Podrimlje, lozom ne rodilo,
Ni vrhovi šumeli u duba
Iznad Hoče i vrh Ostrozuba,
Jutro sjajno krunom ne hodilo,
Nežnom krunom u zelena bilja
Oko Banje i kraj Dragobilja,
Kad je vaše oko uhodilo
Tamne staze po dolu i luci
Kud prođoše iz gore hajduci.

Pročitajte i  Preživeo je 70 rana i odlikovan najvišim vojnim počastima, a molio je vlast za parče hleba: "Star sam i sakat, umirem od gladi na čačanskoj kaldrmi sa ženom i još dvoje sitne dece..."

Zažari se nebo od ognjeva
I ruj zali bregove potpunce
Kao žarko da zamire sunce.
Brzometka pisnu pesmom gneva;
A škrgutim bomba kad polete
Ustuknuše Arnauta čete.
Slaba snaga besu odoleva,
Dok ne ‘zgore, usred živa žara,
Četa mala Kujundžić Lazara.

Tad iz kule, pred obesnu hajku,
Još grom zadnji što vojvoda baci
Pa životni ugasnuše zraci
I u večnu utonuše bajku.

Dok u licu hrabrog odmetnika
poznadoše vojvodu četnika
Dovedoše Lazarevu majku.
Zapitaše: ,,Kazuj, kučko stara,
Poznaješ li svog sina Lazara!?
Gleda majka ubijena sina,
A talasa srce u nedrima.
Gleda lice preplanula krina,
a uzleće nežna duša tužna
Kao ptica u krletki sužnja:
Jer zna dobro, čestita starica,
Ako danas svoga sina pozna,
Izgoreće Župa Sirinića.

Dići će se kule od plamena
Da ih vide u gradu carevu,
Pogubiće čeljad Lazarevu,
iskopaće kamen iz kamena.
I kad talas zahuktali pline
Na domove pitome kotline
Usahnuće glava sa ramena…
– Pa prozbori grlu iz dubina:
,,Ne poznajem ovoga Srbina. “

Arnauti ponikoše nikom,
Te govore: ,,Kujundžića Stano,
to je tvoje čedo odnjihano,
Što te zorom pozivalo krikom
Na majčine milosne uranke,
Oku tvome ružične osvanke,
Svojim vedrim svitalo je likom.

,,Znadem“, reče, ,,da ovog hajduka
Nije moja odnjihala ruka.“

Mirna stoji Kujundžića Stana
al’ govore čete Arnauta:
,,Ova glava, bolom užasnuta,
ova usna krvlju pokapana,
Oči jasne što se sjajem diče,
Na tvoju nam lepotu naliče;
Krv je tvoja u lice utkana. “

Pročitajte i  Govedar uzdignut do statusa božanstva: Car Galerije i njegova palata Feliks Romulijana kod Zaječara

Diže majka ruke obadvije,
Pa prozbori: ,,To krv moja – nije.“

Pustiše je ljuti Arnauti.
A kad beše spram Cviljena gore,
Vetri plahi sa vrha šumore:
,,Što je jeli granu otkinuti,
to je majci odreći se sina.“
Dok Bistrica huji iz nizina:
,, Lako li je sinu poginuti,
Lako majci i gubiti duše.“
— Živo majci srce otvrdnuše.

Gorom beži namučena stara
A grlice grču sa svih grana:
,,Prođe li to Kujundžića Stana
Što se sina odreče Lazara?“

Tankom vrežom poponac se puže
Uz stabljike poljske divlje ruže
I glogove cvetne razgovara:
,,Teško lugu bez prolećnih zraka,
Teško majci bez sina junaka!“

Beži majka kroz podsmeh proleća,
Mutna oka i kose rasute
Kroz voćnjake i staze zasute
Snežnim injem od trešnjeva cveta
Dok ivicom polja podmlađena
Kao crna gospa zabrađena
Iza kite visoka drveća
Ne javi se veče iz prikrajka… –
Onda pade Kujundžića Majka.

Zemlji pade, tihim glasom cvili:
,,Dete moje, suzom nerošeno,
Moj Lazare, cveće pokošeno,
Tvojoj majci gresi prosti bili;
ne odreče majka sebe radi,
već rad’ svoje mile unučadi,
Da uzlete na junačkim kril’ma
I rad našeg sela pitomoga
I naroda i tvoga i svoga …“

A kad gle’nu uvenula stara:
Nebesima zvezdica do zvezde;
kroz sazvežđa zlatna kola jezde,
Pa stadošše vrh visoka Šara;
U kolima beše najstarija
Svetiteljka Ognjena Marija
Što nebeske vratnice otvara
I sastavlja srca razlučena…
Zemljo naša
mukom namučena!”

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime