Била је мајка последњих византијских царева: Једина српска властелинка у историји Источног римског царства која је постала царица

0
2762

Од свих српских властелинки у целој десетовековној историји Источног римског царства, једино је кћи Константина Дејановића Драгаша имала част да је запроси византијски цар Манојло II.

Принцеза Јелена Дејановић Драгаш рођена је 1364. године у браку властелина Константина Дејановића с непознатом властелинком која је рано после Јелениног рођења умрла, те је њен одгој и васпитање отац поверио својој мајци

Теодори, која је била рођена сестра српског цара Душана. Детињство је провела у утврђеном граду Велбужду покрај реке Струме, где се у то време налазио двор браће Дејановића, Јована и Константина. Њихов отац, севастократор (високи државни достојанственик) Дејан, господар североисточне Македоније, био је један од најугледнијих велможа из времена цара Душана, коме је цар, осим високе титуле, дао и руку своје најмлађе полусестре.

После очеве смрти, негде између 1358. и 1365. године, браћа Дејановићи се нису делили, него су наставили да својим великим поседима управљају заједно. А наслеђем земаља деспота Оливера Грчинића они су још и повећали обим својих поседа, тако да су крајем шездесетих година XIV века они били просторно највећи међу распарчаним деловима некада моћног Душановог царства.

О појединостима Јелениног одгоја и школовања не постоје скоро никакви писани подаци, сем белешки да је о њој, осим њене баке Теодоре, бринула и слушкиња саско-угарског порекла, Стела, која је исто била сироче одрасло међу послугом на властеоском двору Дејановића и која јој је била скоро мајчински одана. Јеленино рано школовање је вероватно било слично ономе кроз које су пролазила и остала женска властеоска деца на српским дворовима тог доба. Рано је научила да чита, пише и везе, а бака ју је подучавала и основама грчког језика, јер је Теодора, после смрти свог оца краља Стефана Дечанског, дуго година живела са својом мајком Маријом, која је била Гркиња из побочне линије царског рода Палеолога. Писмености ју је подучавао и духовник инок Кирило Светогорац, кога је при повратку у родни крај после тридесет година исихатског испосничког живота на Светој Гори, њена бака задржала у Велбужду да Јелени буде учитељ и исповедник.

Pročitajte i  Нека ваша башта буде као из снова: Цвеће које морате да засадите овог пролећа

Јелени је било само седам година када су 26. септембра 1371. у Маричкој бици против Турака страдали моћни Дејановића суседи, краљ Вукашин и деспот Угљеша Мрњавчевић, што је годину дана касније присилило и браћу Дејановиће и Вукашиновог сина и наследника краља Марка да као вазали прихвате врховну власт турског султана Мурата I, плаћањем годишњег данка и обавезом да му дају војну помоћ када он то од њих затражи.

Два месеца после Маричке битке је умро српски цар Урош V и после тог догађаја су Јеленину баку Теодору, која се у међувремену замонашила и добила име Јевдокија, почели да зову “царица српска”, на шта је по роду имала право.

У првој деценији турског вазалства Дејановићи су сасвим независно управљали својим поседима и живели у миру. Чак су по старој немањићкој традицији ковали и сопствени новац. После смрти деспота Јована 1378. године, Јеленин отац Константин је постао господар свих њихових поседа. А пошто је већ дуго времена био удовац и није имао мушког наследника, тада се поново оженио. Невеста му је била принцеза Евдокија, ћерка цара Алексија III Комнена и принцезе Теодоре Кантакузин. Била је то лепа жена, десетак година старија од његове кћери. Али она се тада није преселила код Дејановића, него је за све време свог брака само преко лета долазила свом супругу у Велбужд, док је остатак времена проводила у Константинопољу на двору своје породице, древног византијског царског рода Комнена.

Почетком 1389. године је умрла Јеленина бака, монахиња Евдокија Немањић Дејановић и то је тешко погодило њену унуку, јер је с њом имала и присност и духовну везу каква се ретко може наћи и с најближима. Те године је дошло и до додатног потреса који је српским земљама 15. јуна донео сукоб с Турцима на Косову. Иако је Косовска битка у војном смислу остала нерешена, Лазарева Моравска Србија после ње није више имала резерви да им се одупире и његова удовица Милица је, као и Дејановићи и краљ Марко Мрњавчевић пре ње, морала да прихвати вазалски однос према турском царству.

Pročitajte i  Дан када је престоница горела: Навршава се 79 година од кад је извршено бомбардовање Београда у Другом светском рату

Пошто је велика турска војска, тог пролећа на путу за Косово, прелазила преко Дејановића територија са хиљадама јаничара и припадника лаке јуришне коњице у строју и стотинама камила у њиховој комори, Велбужани су могли да виде каква је то војна сила, а Јеленин отац Константин морао је да у свом стоном граду дочека и угости турског султана Мурата и његове војсковође и синове. А пошто су у Косовској бици страдали и кнез Лазар и турски султан Мурат, новим султаном је одмах потом проглашен његов најстарији син Бајазит, чији владарски надимак је био Илдирим, што значи “Муњевити”. Он је додатно ограничио самосталност Константинове управе над његовим поседима тако што је своје војне посаде почео да размешта по тврђавама широм његове државе.

У то време је Јелена Дејановић са својих двадесет пет година већ била одрасла девојка, и о детаљима њене просидбе и удаје за Византијског цара Манојла II Палеолога говоре ромејски хроничари XV века Сфранцес и Халконкондил, који цитирају неке старије изгубљене изворе. Но пре него што се окренемо њиховим записима, важно је поменути да се у првим вековима Источног римског царства византијски самодршци нису женили страним принцезама, јер их нису сматрали достојним да би могле да постану ромејске (византијске) царице.

Византијски аутократски цареви из тих времена су с висине гледали на суседне народе и владаре, сматрајући их варварима који су, и поред прихватања хришћанства и византијске културе, ипак били и војно и културно далеко испод њих. Али како је царство слабило, и они су из политичких потреба с временом почели да се одричу свог поноса и да понекад узму за жену и неку странкињу.

Почетком XII века кад је на Балкану почела да расте моћ српских владара, долазило је до разних политичких бракова између српске феудалне аристократије и ромејских принцеза. Син жупана Немање и први српски општепризнати краљ Стефан Првовенчани узео је за жену принцезу Евдокију из тадашње царске династије Анђела. Касније се деспот Ђурађ Бранковић оженио принцезом Иреном из царског дома Кантакузина, а његов син деспот Лазар је узео за жену принцезу Јелену Палеолог. Али од свих српских властелинки у целој десетовековној историји Источног римског – Ромејског царства, једино је кћи господина Константина Дејановића Драгаша имала 1391. године част да је запроси владајући ромејски самодржац и она и њен отац су са задовољством прихватили ту понуду.

Pročitajte i  Прање руку и маска НИСУ ДОВОЉНИ да вас ЗАШТИТЕ од короне: Кинески доктор ОТКРИО - Ево шта морате да радите сваког дана

Empress Helena Dragash.JPG
Аутор: Manuel_II_Helena_sons.JPG: unknown, Byzantine period art. – Manuel_II_Helena_sons.JPG, Јавно власништво, Веза

МАНОЈЛО II СРПСКИ ЗЕТ

Јеленин просац, цар Манојло II Палеолог, још је за живота свог оца цара Јована V Палеолога био његов савладар, а после очеве смрти у фебруару 1391. године је остао сам на државном трону. И његова држава је у то време била у вазалском положају према Отоманском царству, јер су јој од територија биле остале само престоница Константинопољ, град Солун и полуострво Пелопонез. А пошто је Манојло у четрдесет првој години живота још био нежења, он је тада одлучио да због чвршћих веза са српским православним суседима на Балкану запроси Јелену Дејановић Драгаш, јер је она била из породице родбински уско повезане са некадашњом моћном српском династијом Немањића, а њен отац познат као један од најугледнијих српских велможа постнемањићког доба.

Јелена Дејановић Драгаш се 10. фебруара 1392. године удала за византијског цара Манојла II Палеолога. Према Георгију Сфранцесу имали су десеторо деце.

Њен супруг Манојло II је умро 21. јула 1425. године, након чега се она замонашила под именом Ипомонија. Надживела га је за скоро 25 година, а умрла је 23. марта 1450. године у Цариграду. Њени синови Јован VIII и Константин XI су били последњи византијски цареви, а сам Константин је био познат под мајчиним девојачким презименом Драгаш, које је носио уз своје.

Аутор: Никола Моравчевић, Новости

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име