До данас, када се навршава се 30 година од злочина над официрима и војницима ЈНА у касарни у Бјеловару, нико није осуђен. Бјеловар 29. септембра слави Дан града. Припадници Збора народне гарде су тог датума 1991. године тешким наоружањем напали касарну „Божидар Аџија”. После тешке борбе, пуковник ЈНА Рајко Ковачевић је наредио полагање оружја.
Припадник ЗНГ, у својству председника Кризног штаба Бјеловара, Јуре Шимић, постројава војнике и официре, пуковнике Рајка Ковачевића, Драгишу Јовановића и капетана прве класе Миљка Васића изводи из строја, одводи их 50 метара даље и лично их убија са по два хица. Шесторицу војника заробљавају и воде у полицијску станицу, а затим одлазе до складишта „Барутана” у месту Беденик, које је било минирано са 170 тона експлозива.
Када су зенге ушле у скадиште, мајор Милан Тепић активирао је прекидач. Претходно је у борби погинуо деветнаестогодишњи Стојадин Мирковић који није хтео да се преда упркос Тепићевој наредби, као и око 200 припадника ЗНГ.
Наредног дана у касарну су дошли хрватски цивили из Бјеловара, који су пљували и мокрили по погинулим припадницима ЈНА. Шесторица заробљених војника стрељани су 3. октобра у шуми Чесма код места Мало Кореново.
Милан Тепић је крајем 1991. године проглашен за народног хероја од стране Председништва СФРЈ. Данас неколико градова у Србији и Републици Српској има улицу Милана Тепића, а војник Стојадин Мирковић је крајем 1999. године посмртно одликован. Једна улица у Ваљеву носи његово име, а 2013. године подигнут му је споменик у његовој основној школи.
Војно тужилаштво у Београду је 1992. године подигло оптужницу против Шимића и његових саучесника, али је касније војно правосуђе у Србији укинуто. Тужилаштво Хашког трибунала никада није покренуло истрагу против Шимића, иако је такав захтев у Хаг стигао 1998. године од породице убијеног официра Драгише Јовановића.
Жупанијско државно тужилашво Хрватске је 2001. године подигло оптужницу против четири припадника хрватске полиције из Бјеловара (Лука Маркешић, Зденко Радић, Зоран Марас и Иван Орловић), али су они два пута ослобађани услед недостатка доказа. Врховни суд Хрватске је обе пресуде укидао.
Треће суђење започео је Жупанијски суд у Вараждину 2007. године, са промењеном оптужницом – за помагање и саучесништво у ратном злочину против заробљеника и цивила. Тада је донета осуђујућа пресуда, са казнама испод законског минимума (четири и три године затвора), па је Врховни суд Хрватске и ову пресуду укинуо 2010. године. На крају оптужене ослобађа Жупанијски суд у Загребу, 2011. године, са образложењем да дела за која се терете нису кривична дела. Ова пресуда је постала правноснажна јер нико није поднео жалбу.
Истрага против Шимића покренута је тек 2010. године. Због оптужбе за ратни злочин против ратних заробљеника, Шимић је провео у притвору 11 дана, а затим је пуштен да се брани са слободе. Цео случај пребачен је у Жупанијски суд у Ријеци, где је последњи пут рочиште одржано у марту ове године.
