Сећамо га се од детињства, памтимо га као једног од омиљених писаца за децу. Бранко Ћопић написао је преко тридесет књига за децу, међу којима су неке од свима најомиљенијих: “Доживљаји мачка Тоше” (1954), “Орлови рано лете” (1957), “Магареће године” (1960), “Башта сљезове боје” (1970), “Доживљаји Николетине Бурсаћа” (1955), свакако најпознатија басна у стиху “Јежева кућица” (1949) и многе друге. О себи као писцу за намлађе једном приликом је рекао:

“Писање за дјецу за мене је најљепши посао, најпријатнија забава и најбољи одмор. Кад завршим једну књигу за дјецу, ја се осјећам тако весео и расположен као да се враћам с неке велике мајске свечаности”.

Српски и југословенски писац Бранко Ћопић (1915–1984) рођен је у Хашанима у Босни. Нижу гимназију је завршио у Бихаћу, учитељску школу похађао у Сарајеву, Бањој Луци и Карловцу, а филозофију и педагогију студирао је у Београду. У свом подгрмечком завичају налазио је инспирацију за већину својих дела. Актери његових прича били су сиромашни сељаци, сањари и просјаци, деца, скитнице и надничари… Почетком 1950-их година Ћопић је почео да пише и сатиричне приче у којима је оштро критиковао ружне појаве у тадашњици. Једна од таквих прича била је и „Јеретичка прича“ објављена у „Јежу“ која је покренула лавину осуда са врха партије и власти.

Pročitajte i  Славимо браћу која су страдала за веру: Данас ОБАВЕЗНО морате говорити ОВО да би вас срећа пратила

Као песник Ћопић ће можда понајвише остати препознатљив према песми “Мала моја из Босанске Крупе” у којој са сетом пева о својој гимназијској љубави.

“Било ми је дванаест година,
први пут сам сишао до града
из мог села, тихог и далеког,
кад сусретох тебе изненада.
Ех, дјечачке успомене глупе!
Мала моја из Босанске Крупе!

Јеси ли ме спазила ил’ ниси,
збуњенога сеоскога ђака,
свјетлокосог и очију плавих,
у оклопу нових опанака,
како зија у излоге скупе?
Мала моја из Босанске Крупе!

Наишла си као лак облачак,
твој ме поглед за трен обезнани,
заборавих име и очинство,
како ми се зову укућани.
Изневјерих попут сабље тупе.
Мала моја из Босанске Крупе!

Текли тако гимназијски дани,
успомена на те не оцвала,
модра Уна у прољетње ноћи
твоје ми је име шапутала.
Лебдјела си испред ђачке клупе,
мала моја из Босанске Крупе!

Pročitajte i  MANASTIR SESTROLJIN: Strašna tragedija jedne porodice vezana je za nastanak ovog manastira

Брзо мину наше ђаковање,
лаган лептир са крилима златним,
ипак тебе у срцу сачувах
кроз све буре у данима ратним.
Та сјећања могу л’ да се купе,
мала моја из Босанске Крупе?

Сад је касно, већ ми коса сиједи,
гледам Уну, ћути као нијема,
залуд лутам улицама знаним,
све је пусто, тебе више нема.
Еј, године, немјерљиве, скупе!
Збогом, мала, из Босанске Крупе!”

Присетимо се још неких од најлепших речи Бранка Ћопића:

“Лутат ћеш дуго свијетом бијелим, са витешким жаром, но једнога дана кораком невеселим, вратит ћеш се дому старом, сјетит ћеш се једном свега и просузит ћеш знам, као брод без стијега, лутат ћеш вјечно сам!”

“Кад на јесен из хасана кренем, насред уне воденица стара, подсети ме на брујање вриједно сеоскога млина поточара. Ту осташе моји дани плави, испод врбе, у прохладној трави.”

“Гдје су међу људима границе? Нема у човјеку ни Влаха ни Турчина. Постоји само голема људска биједа и невоља. Једнако и влашка и турска.”

Pročitajte i  Прва љубав Вука Караџића коју није заборавио за живота: Трагика ове љубави пренела се и на ћерку коју је имао са Аном Краус

“Причаће дуго и с љубављу, али само лијепе ствари. Само лијепе ствари, јер то једино остане иза човјека и то је било једино богатство наших дјечака.”

“Живимо у Југославији, а не смијемо ни бекнути да смо Југословени! Е, чија ли је то коњска памет измислила да ми је само знати!”

“Потопљен као и свака прошлост, завичај ће живјети својим животом нијеме сјенке и за ведра, сунчана дана, он ће се вјероватно чак и назирати у бистрој, мирној води језера.”

“Често тако док избијају позни ноћни сати, мукли и усамљени, и на души бива тешко, у глухо доба кад пада снага и човјек стоји сам пред страхотама, сјећам се тада помрлих дана дјетињства.”

“И како тада, тако и до данашњег дана: стојим распет између смирене дједове ватрице, која постојано горуцка у тамној долини, и страшног бљештавог мјесечевог пожара, хладног и невјерног, који расте над хоризонтом и силовито вуче у непознато.”

ОПАНАК

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име