Манастир Соко се салази подно рушевина древне тврђаве Соко-град, на 15 километара од Љубовије. Као задужбину подигао га је владика шабачко-ваљевски Лаврентије, у спомен на патње српских мученика који су овде страдали у вековима османске власти, а посвећен је Светом Николају Велимировићу. Војска Србије је 2001. године урадила пут до овог манастира тако да сада могу и аутобуси да дођу у ово подручје.
На платоу испред ждрела клисуре, где се по предању дизала црква још од ранохришћанских времена, Турци су направили губилиште и пијацу робља.
Тад је стара неосвојива римска, византијска и српска тврђава, која је с врха планинског гребена мотрила Азбуковицу и чувала “пут сребра” кроз клисур, у постала симбол ужаса.
Некадашњи “пут суза” од манастира кроз клисуру под Соколом, па до врха где се дизала цитадела данас је Пут крста обележен с десет капелица, по једном за сваку Божју заповест. Тај успон до видиковца с позлаћеним крстом високим 12 метара прелазе бројни поклоници који долазе током целе године.
Њега је 2000. српском народу, у знак жаљења због НАТО агресије, у којој је учествовала и Немачка, поклонио Немац Хорст Вробел, градитељ и музеолог из Саксоније, пријатељ владике Лаврентија. Он је и манастирски храм даривао позлаћеним иконостасом, који је сам резбарио. Његови поклони Манастиру Соко су означили ново поглавље старе приче о Србима и Саксонцима.
Соко-град је био моћна тврђава у време средњовековне Србије, чувар караванског пута и овдашњих рудника у којим су радили Саксонци и Саси, чије су вештине ушле у легенде и топониме, као што је оближња Саска река. Ова тврђава у западној Србији у близини Љубовије никада није освојена борбом, већ је увек мењала господаре мировним уговорима. Она је једна од тврђава у којој су се Турци најдуже задржали.
После сукоба Срба и Турака 1862. Соко је миниран, у ваздух га је дигао срески капетан рађевски Петар Радојловић. Тада је дигнут у ваздух и Ужички Град, док су преостала четири утврђена града предата кнезу Михаилу Обреновићу 1867. године.
Вечерње Новости, Википедија
