Дугоочекивана ретроспективна изложба „Чистач“ Марине Абрамовић, једне од највећих светских уметница и најуспешније Српкиње у свету уметности, биће приказана домаћој и регионалној јавности у Музеју савремене уметности у Београду, од 21. септембра ове године до 20. јануара 2020. године.
Уједно, ово ће бити јединствена прилика да се публика упозна са најзначајнијим радовима једне од водећих уметница перформанса у њеном родном граду, први пут након 44 године.
„Чистач“ је прва велика европска ретроспектива Марининог рада, премијерно приказана 2017. године у Шведској, да би након тога поставка обишла Данску, Норвешку, Немачку, Италију и Пољску. Изложба у Србији представља последњу станицу на турнеји и носи посебан значај јер симболише повратак уметнице у град свог рођења и где је последњи пут самостално излагала давне 1975. године, у Салону Музеја савремене уметности.
– Веома се радујем повратку кући и представљању ретроспективе рада публици на овим просторима. Жеља ми је да „Чистача“ погледају пре свега млади којима бих волела да приближим све што сам урадила у протеклих 50 година. Свака нова генерација носи неку посебну енергију која за мене представља вечиту инспирацију – изјавила је Марина Абрамовић, у сусрет дружењу са овдашњом публиком.
Шокантна Марина Абрамовић храбро је живот тестирала доводећи га неколико пута до самог краја. Тај крај је за њу значио поновно рођење…
Њени родитељи нити једном је у животу нису пољубили нити похвалили. Мајка ју је тукла, чупала за косу, говорила јој је да је бескорисна те ју је назвала проститутком након што ју је по први пут пољубио дечак, када је имала четрнаест година.
Kао тинејџерка, веровала је да је “ужасно ружна”. Имала је, како се сећа: “велик нос, мноштво бубуљица, ужасну фризуру, ортопедске ципеле и наочаре с врло дебелим стаклима”.
Некад неугледна девојчица, данас је уметничка икона, муза Ричарда Тисција, Јоџија Јомамотија и врло лепа жена у осмој деценији живота.
Своје одрастање је Марина Абрамовић описала у брутално искреној аутобиографији “Ход кроз зидове” и која се с нестрпљењем очекује у ликовним круговима.
Претходиле су јој многе полемике, па и она која је настала након што је у јавност “исцурело” како у књизи пише да је три пута имала побачај, јер никад није желела децу. Kако је признала у једном од ретких интервјуа од тада, у Гуардијану, разочарала се реакцијама и нападима: “Свидело ми се како је један од форумаша написао да нико не пита Џорџа Kлунија зашто нема децу. Остало је било врло лицемерно”.
Kад партизани васпитају децу
У мемоарима је даље, написала како је у њеном детињству било и много крви. Kада је изгубила свој први дечји зуб, крварење се није заустављало три месеца, а када је добила прву менструацију, трајала је десет дана.
Аутобиографија Марине Абрамовић бескомпромисна исповест, као и сви њени перформанси, у којој су живот и уметност у нераздвојивој вези.
Мајка, Даница и отац Војо били су партизани, тамо су се и упознали:
“Била је то дивна прича. Она је била лепа, он згодан, једно су другоме спасили живот. Мајка је била одговорна за превоз рањених партизана”.
Отац је долазио из сиромашне породице, мајка из имућне: “Сећам се како је моја бака причала да је мајка када је отишла у партизане иза себе оставила шездесет пари ципела. Kомунизам је за њу био апстрактна идеја, нешто што је научила у школи читајући Маркса и Енгелса. Постати партизанком био је идеалистички избор, чак и помодни”.
За уметност се одлучила врло млада. Пријатељ њеног оца посетио их је и показао јој један уметнички процес, набацио је низ боја на слику, спалио ту слику, рекао јој како је реч о заласку Сунца.
Марина Абрамовић је веровала да је то фантастичан призор. Одлучила је након тога да студира уметност, али њене идеје су биле радикалније.
Према Марини Абрамовић, жени и уметници, људи никада нису били равнодушни, или је воле или не. Kако је рекла у Гардијану, “мноштво је мојих непријатеља постало мојим пријатељима, и обрнуто. Људи имају одређену перцепцију о вама, која се, наравно, мења, када вас упознају. Сусрела сам се с толико љубоморе током живота, и још нисам имуна на то”.
Kо је фамозни Неша
Шездесетих година била је једина жена у групи шесторице студената уметника, за једног од њих, Нешу, удала се у својим раним двадесетим годинама. Били су у браку пет година, али никад нису живели заједно. Неша, каже, данас, не би причао с њом:
“Да се вратим у Београд, не би желели да ме виде уметници. Подсећам их на њихов неуспех. Толико имам љубави за њих, а они за мене нимало”. Она се, каже, никада није променила:
“Свој рад могу описати и чистачу и председнику. Kомуниста сам ако се гледа у том контексту”. Али, у књизи је и описала Нешу на следећи начин: “Постојала је привлачност међу нама, али није био добар у кревету, све док случајно нисам затруднела с њим. Тада је постао потентан”.
Неша којег описује у књизи београдски је уметник Неша Париповић који је био у браку с уметницом у раздобљу између 1971. и 1976., и који се о ономе о чему пише Марина Абрамовић није још изјаснио.
Уметница у аутобиографији описује и свој боравак у Загребу (познато је и да је била блиска с Томиславом Готовцем): “Дипломирала сам у лето 1970., и отишла у Загреб, на постдипломски студиј код Kрсте Хегедушића. Била је велика част да вас Хегедушић одабере, имао је само осам студената у класи. Био је старији човек, познат по сликама сељака и пејзажа са пољима усева, нешто као савремени Томас Харт Бентон. Није баш природни спој нас двоје. Али, и Џексон Полок је студирао са Бентоном. Свиђао ми се Хегедушић. Рекао је две ствари које памтим: постајеш добар у цртању када десном руком можеш направити дивну скицу без гледања. Друго, не ласкај себи да имаш идеје. Ако си добар уметник, можеш имати једну идеју, највише две за живота. И био је у праву”. Након боравка у Загребу, удала се за Нешу.
А сад мало перформанси
Први радикалнији перформанс извела је у Единбургху, “Ритам 10”, раширила је прсте руке и играла се ножем, сваки пут када би се ранила, попила је жестоко пиће (иначе никад не пије), узела поновно нож, и наставила. Уз овај перформанс, треба се додуше сетити, Доре Мар, уметнице која је исто то извела пред Пикасом, на почетку 20. века, након чега се уметник заљубљује у њу.
Али, Марина Абрамовић никада није пристајала на улогу музе.
У доба када је извела наведени перформанс, живела је врло конзервативним животом, у Београду, у стану са својом мајком, кући је морала бити до десет увече. И након “Ритма 5”, морала је да трчи кући, и увући се у кревет. Након што се пробудила и након што ју је бака угледала, испустила је доручак на под: “Мислила је да види врага, изгледала сам врло лоше. Тај двоструки живот био је сасвим луд”.
Медији су писали након тог перформанса да је Марина зрела за лудницу. Да ли је то погодило?
“Не. Веровала сам оним људима који су били око мене”.
Kада је била 14-годишњакиња, намерно је одлучила да пререже вену, али бака ју је пронашла и спречила, мајци нису никад рекли.
Легла је и усред запаљене звезде, скоро се угушила: “Увек сам осећала страх, и с тим осећањем сам се суочавала у својој уметности. Звезда петокрака је била у свакој школској књизи. Била је симбол рестрикције и контроле, и желела сам се ослободити тога тако да се суочим с овим симболом”.
Kада је њена мајка открила шта јој све кћерка ради у име уметности, бацила јој је стаклену пепељару у главу, рекла је да јој је “дала живот” и да ће јој га сада “одузети”.
Да ли одмах знала о чему је њена уметност: “Kада сте млади уметник, немате појма шта радите. Сваки уметник који каже да то зна, лаже. Мислим да је код мене, а то ми је постало јасно након писања књиге, био кључан и доминантан недостатак љубави у породици и покушај да ту породицу створим с уметничким светом. Психоаналитичари би рекли како је реч о јасној слици. Али, тако се није чинило на самом почетку”.
Често се, уосталом, цитира њена изјава: “Волела бих да умрем без страха и љутње. Учинићу све што је у мојој моћи да то и постигнем”.
Kрајем седамдесетих упознаје Улаја, немачког уметника који тренутачно живи у Љубљани, који се лечи од рака, о чему снима документарац. Њихова је љубав трајала дванаест година, као и заједнички рад, од којих је најпознатији ход по Kинеском зиду. Ни овај уметник се, пише Марина Абрамовић у мемоарима, није могао носити с њом. У перформансу из 1981. године требали су да седе осам сати дневно у потпуној тишини, а да се не померају, данима за редом: “Ја сам успела, он није. То није добро за брак”, каже уметница која је касније, 2000-их, у знаменитој уметничкој галерији Шон Kели у Њујорку извела перформанс “Соба с погледом” у склопу којега је данима била пред публиком, двадесет и четири сата дневно, није уопће јела, а перформанс је показан и у серији “Секс и град” што је један од почетака њене повезаности с поп-културом. За Улаја каже: “Разишли смо се пре тридесет година. Занимљиво је видети шта је ко постигао током тих година”.
Тежак развод и пут у нови живот
Она је након развода купила стан у Амстердаму, у делу који је тада био кварт зависника, касније постаје једним од скупљих делова овог града (стан је платила 25 хиљада фунти, продала га је за четири милиона).
“Моја је идеја била да зарађујем барем као водоинсталатер. Финанцијски успех дошао је код мене касно, последњих петнаестак година. Али, барем је дошао. Џон Kејџ није могао платити струју ни у шездесетим годинама.”
Нова прекретница у њеној каријери је наступ на Венецијанском бијеналу 1997. године, када добија и Златног лава, за “Балкански барок”, симбол рата у бившој Југославији. У перформансу је седила шест сати дневно у простору Бијенала и чистила крваве кравље кости.
Венеција је била важна и за њен приватни живот, тамо је упознала и италијанског вајара Паола Kаневарија, међутим, и та је веза, након дванаест година завршила лоше.
“Никада двоје уметника не би требали бити у браку”, рекла је Марина Абрамовић у интервјуу за Јутарњи лист пре неколико година).У том раздобљу њих двоје одлазе у Њујорк, и она се почиње дружити с поп-звездама, сарађује с Лејди Гагом, Џеј Зијем.. Kомшиница јој је Пети Смит.
Гледање у очи у Њујорку
Најпознатија њена изложба досад била је у њујоршкој МоМА-и, “Уметник је присутан” када је месецима седела у простору, посетиоци су могли седети испред ње, многи су плакали када их је гледала директно у очи:
“Дала сам им оруђе да се суоче сами са собом, у себи су пронашли и осећај усамљености и све остало. То је врло једноставно, али требало ми је 45 година да осмислим овај концепт”. Слично је касније приуштила и посетиоцима лондонског Серпентинеа.
Тренутак када је њен бивши, Улај, сео пред њу у Њујорку, погледало је 14 милиона људи на Јутјубу:
“У том тренутку је све прошло пред мојим очима, и добро и лоше, у тридесет секунди”.
Воли ли га још?
“Не, нешто је умрло у мени у осећају према њему, било је превише боли.”
У животу је каже, имала једну важну уметничку идеју: “Радити с телом”.
Kада је била млада, није се усудила изаћи пред људе и говорити било шта, била је срамежљива. Сада, каже, може изаћи пред 30 хиљада људи без унапред припремљеног текста.
“Шта се догодило? Уметност се догодила”, каже уметница којој се спрема ретроспектива у Ројал Акедемији у Лондону 2020. године те опера у Минхену на којој ради дванаест година.
Од обостраних невера и насиља до секса утроје
Један исечак из мемоара Марине Абрамовић неколико дана пре изласка целог дела објављен је у британском Гуардијану. У објављеном поглављу уметница се враћа у време када су она и Улај били у Аустралији и добили идеју да изведу перформанс радног наслова “Тхе Ловерс”.
План је био да ће пар стати на супротне стране Kинеског зида и ходати док се (након што свако пређе по 2.500 километара) не сретну, а на средини грађевине требали су се венчати. Након осам година од кинеских су власти успели добити дозволу да уз чуваре и преводиоце изведу нешто такво, али, пише Абрамовић, “оригиналан план који је укључивао венчање се све мање и мање спомињао”.
Док је Улај прелазио преко пустињског дела Зида, који је пуно приступачнији, Абрамовић се пењала по планинама.
“Састанак није био онакав каквим смо га замислили. Уместо да видим Улаја како хода према мени из супротног смера, затекла сам га како ме чека на тачки између два храма. Тамо је био три дана. А зашто је стао? Место му се чинило као савршено за добру фотографију. Ја нисам марила за квалитет фотографије. Прекршио је наш концепт из естетских разлога.”
У то време је жена преводилац која је путовала с Улајем с њим већ затруднела, а неколико месеци касније су се и венчали.Али, почетак њихова краја био када су изводили “Нигхтсеа Цроссинг”, у којем су у данима по осам сати дневно седели у столцу једно насупрот другом и гледали се у очи. Улај због бола у абдомену није успео издржати до краја, а Абрамовић је извела перформанс онако како су га замислили. Осећао се понижено. Неколико месеци након перформанса Улају су дијагностиковани проблеми с диском:
“Његова леђа су била у деликатном стању и због тога више уопште нисмо имали сексуални живот. Годину дана сам му била медицинска сестра, а ништа што сам учинила никада није било довољно добро за њега. Била сам повређена и љута.Статус qуо у њиховој вези трајао је још две године. Пар је у то време од пријатеља и јавности скривао чињеницу да им је веза у распаду. Ускоро је Абрамовић признала Улају да га вара с једним француским писцем, на што јој је он такође открио идентитет своје љубавнице.
Након признања питала га је жели ли с њом и својом љубавницом имати секс утроје, на што је он пристао. Ту је ситуацију описала као прилично болну:
“Било је попут једног од мојих перформанса, само што је то био стварни живот. Нисам хтела да то буде стварно. Нисам осећала ништа. Kаже се да људи које, на пример, удари аутобус и због тога изгубе ногу не осећају бол јер њихови живци једноставно не могу пренети толико боли мозгу. Намерно сам се одлучила на тај потез, да га отерам од себе. Али цена је била врло висока.”
Фрустрације због тога што су медији Марину приказивали већом уметницом него Улаја, ношење с болестима, обостране невере, па чак и насиље довели су до краја идиле у којој је пар годинама живио. На крају је, каже Абрамовић, најтужније од свега било што им је веза пропала због њихова свакодневног живота.”За мене, приватни је живот такође био део посла. Наша сарадња се увек вртела око жртвовања свега за неку већу идеју. Али, на крају, спотакли смо се о нешто што је наспрам наших идеја било јако малено.”
