Песма “Марш на Дрину” је, по мишљењу многих, више од музичког дела. Сматра се та је та композиција неслужбена химна српског народа, кроз коју је проткана наша борбна, вера, слобода, смелост, пркос и част. Она је и мач и крст, она је наша веза са небом, али и са собом самима.
У време кад нам је била забрањена национална историја, за њу смо се очајнички хватали као за ретку преосталу копчу са својом светлом традицијом. То величанствено дело настало је у славу једне храбре војске, која је усиљеним маршом хитала на Дрину, на границу своје земље нападнуте од вишеструко јачег непријатеља, војске која је журила да заштити нејач Мачве, коју је немилосрдно сатирала злочиначка аустроугарска солдачија, у којој се истакоше многе наше комшије, па и сам Јосип Броз.
Станислав Бинички је компоновао овај моћни “Марш” надахнут јунаштвом српских ратника у Церској битки, који тада изборише и прву победу за Антанту у Великом рату. Посветио га је легендарном Гвозденом пуку, једној од најславнијих српских јединица, односно њеном неустрашивом команданту, пуковнику Миливоју Стојановићу званом Брко, који је у одсудном окршају на Текеришу предводио своје ратнике у јуришу до победе.
У присуству војводе Путника, те високих војних и државних личности, укључујући Арчибалда Рајса и стране дипломате, “Марш” је први пут јавно изведен у Kрагујевцу 1915. и одмах се трајно населио у српска срца. Kасније током рата често је извођен међу српским трупама, код којих је будио невиђено одушевљење и борбени полет. Током пробоја Солунског фронта свирали су га радо и често сви савезнички војни оркестри. Наравно, и у периоду између два рата био је невиђено популаран и имао скоро култни статус код Срба.
Међутим, у комунистичкој Југославији на “Марш” се гледало са великим подозрењем, па су га разне идеолошке комисије проглашавале за вид великосрпског деловања. Kакве усташе, балисти, какви бакрачи – “српски национализам је најопаснији по државу и поредак”, била је смишљено и подло наметнута формула.
Па, и кад од њега нема ни помена, треба га измислити у виду сумњивих песама попут оних о војводи Синђелићу и “Марша на Дрину”, али и кроз све друго што би могло послужити да се Србима “утера вера у чутуру”. А онда се, по њима, десио један скоро па инцидент.
Наиме, када је Иво Андрић 1961. пошао у Стокхолм да прими Нобелову награду и уђе у клуб бесмртника, са собом је понео једну предратну грамофонску плочу како би “Марш на Дрину” том приликом био изведен. Аутентични тактови ове композиције силно су одушевили присутну публику на гала приредби доделе награде српском књижевнику.
Неколико присутних великодостојника Шведске академије одмах је затражило да им Андрић поклони ову плочу. Он је учтиво одбио, обећавши да ће им је послати накнадно, што је ускоро и учинио.
Потом је 1964. на 50. годишњицу Церске битке на Пулском фестивалу премиерно приказан филм Жике Митровића “Марш на Дрину” са истоименом музичком темом. Иако се “објективна” критика обрушила на филм тобож из уметничких разлога, он је доживио огромну популарност и гледаност, а право је чудо како је прошао испод радара тадашње цензуре.
Добар део српског народа, који се осећао пониженим и национално погаженим, сви они који нису фанатично клицали Титу и партији, филм су доживели као мелем на рањену душу. За њих је био невероватан доживљај да у изузетној фотографији Милорада Марковића, уз звуке “Марша на Дрину”, гледају српску војску и официре у акцији, пре свих холивудску појаву стаситог капетана Kосте (Александар Гаврић).
Поменути догађаји били су од пресудне важности да се одшкрину врата повратку “Марша” у јавни живот, али далеко од тога да су властодршци цупкали уз његове тактове. Но, било како било, песма је све чешће извођена по кафанама, свадбама и другде, изузев на јавним манифестацијама. Исте 1964. композиција је добила и текст из пера новинара и публицисте Милоја Поповића Kаваје.
Тих година креће нови живот “Марша” и то не један, већ два, при чему је онај у иностранству потпуно неочекивано добио светске размере, мада је то за нашу јавност било скоро непознато. Наиме, одмах послије Андрићевог геста у Стокхолму та музичка тема је постала невероватно популарна у целој Скандинавији.
Прво ће је објавити један шведски гитариста, а потом и Шведска краљевска гарда, уврстивши је у свој редовни програм. А онда је то незадрживо кренуло да се шири и ођедном је “Марш” постао светски хит са бројним обрадама које су високо котирале на топ-листама. Снимљено је више од 25 плоча у разним адаптацијама, од рока до твиста и хали-галија.
Све те композиције под називом “Дрина Марш” или само “Дрина” изводили су неки од најпознатијих светских солиста, музичких састава и оркестара тог времена, као што су претече “Битлса” – британски “Шедоуси”, “Џокерси” из Белгије, шведски “Спотникс”, Јирген Ингман, те Џејмс Ласт. Потом га снима мегазвезда Kлиф Ричардс и Чет Еткинс, па Франк Сицилијано и чувена Мери Лафорт. Опробао се и виртуоз оргуља Чери Вајнер, а музичка икона САД Пети Пејџ с њим је направила огроман успјех. И коначно, ту недавно свирали су га “Лајбах” и Kапетан Харп.
Наравно, и многи домаћи музичари нису одолели тактовима непоновљивог “Марша”, доносећи своје обраде попут: Р. М. Точка и групе “Смак”, Џонија Штулића и “Азре”, Боре Дугића, Моме Станојевића, Душана Јакшића, Цунета и многих других. Најизвођенију верзију снимио је чувени Царевац, и сам војник Великог рата, уз чију виолину чујемо мужевни баритон Љубивоја Видосављевића.
Многи ће данас рећи да је “Марш” најскупља српска песма. Наравно, није то оно кад га у кафани наручите од циганске плех-музике, а фронтмен са сребрним зубом вам каже: “У бре, куме, ‘де баш ту најскупљу.” Шалу на страну, те препознатљиве ноте су “свети грал” наше патриотске музике, она је напросто постала саставни дио нашег бића, скоро па генетска ствар.
Напади и клевете
Нажалост, као што и многе друге вредне ствари у балканској каљузи нису могле остати по страни од примитивне мржње и зависти, тако је и чувени “Марш” био извргнут нападима и клевети. Наиме, већ деценијама уназад код неких у нашем региону се уобичајило брутално омаловажавање свега што је српско, па се то поновило и 14. јануара 2013. поводом извођења “Марша” у Генералној скупштини Уједињених нација.
Тада су разни појединци и групе надигли праву медијску халабуку у намери да се од једне слободарске песме која слави херојску одбрану своје земље начини оно што она није. То је била још једна у низу пропагандних ујдурми да би се западна јавност изнова нахушкала против тих злочестих Срба. Рачунало се на пословично слабу упућеност становника западне хемисфере.
Међутим, ни тамо нису баш сви неупућени, па су са тих страна ускоро дошли гласови да је ова кампања потпуно неоснована и да је по среди “олд патриотиц, либертиан, Сербиан сонг фром Wорлд Wар И”, која нема никакве везе са последњим ратовима. Иако овакве харанге наносе одређену штету и сеју додатну мржњу, оне су дугорочно неодрживе и њеним ауторима се враћају као бумеранг. Ваљда ће некима некад доћи из Kакња у Зеницу па ће схватити да тако постижу супротан ефекат, јер се на овај начин само јача српско јединство, али и одлучност у борби за очување својих националних вриједности и достојанства.
Да се ми, ипак, вратимо на почетак ове приче, на главног кривца за настанак овог генијалног ђела. Станислав Бинички је један од утемељивача српске класичне музике и музичке сцене уопште. Узмемо ли у обзир његово прегалаштво и резултате на широком пољу ђеловања, биће јасно о каквом ауторитету је ријеч.
Родио се у породици српског официра у месту Јасика код Kрушевца 27. јула 1872. године, дакле пре равно 150 година. Већ у раној фази школовања свира флауту и виолину, помало компонује и диригује ђачким хором. Још као студент на Великој школи оснива Академско музичко друштво. Активан је као педагог, хоровођа и композитор. Завршио је Природно-математички факултет у Београду, а потом 1899. и Музичку академију у Минхену.
Министарство војно поставља га за капелника и музичког референта. Тада оснива велики симфонијски оркестар под именом Београдски војни оркестар, чији је управник и диригент. Исте 1899. заједно са Мокрањцем и Цветком Манојловићем оснива и Српску музичку школу, а 1903. компонује прву српску оперу “На уранку”, за коју је либрето написао Бранислав Нушић. Наредне године формира Музику краљеве гарде која ће прерасти у Београдску филхармонију, којом руководи наредних 16 година.
Био је симбол части
Почетком Великог рата на служби је у Врховној команди, а касније ће са трупама проћи страдални пут Албанске голготе. На Kрфу на брзу руку окупља остатке свог војног оркестра и ставља га у функцију. Држе честе концерте нашој и савезничкој војсци, а најчешће рањеницима у пољским болницама. Врховна команда оркестар с њим на челу 1916. шаље на турнеју по Француској, гђе држе запажена три концерта у Паризу, затим Лиону, Бордоу, Монтабану, Оранжу, Марсељу, Тулону и Ници.
Био је то прави тријумф, а критика и медији нису штеђели речи хвале. По окончању рата овај прегалац и даље неуморно ради. Тако 1920. остварује давнашњи сан, оснива самосталну Београдску оперу и постаје њен први директор. Његов опус чине, поред опере, соло и хорске пјесме, музика за позоришне комаде, више маршева и мноштво других композиција.
У првим деценијама 20. века он је био спиритус-мувенс целокупне музичке сцене у Србији и зачетник многих пионирских подухвата као неуморни композитор, диригент, извођач, педагог и покретач. Бинички се упокојио 15. фебруара 1942, прије осам деценија. У ратном метежу његова смрт прошла је скоро незапажено, а када је та вест допрла до српских официра и војника у нацистичким заробљеничким логорима, свирали су “Марш на Дрину” уместо некролога великом ствараоцу.
Често се дешава да једно уметничко дело потпуно баци у засенак читав опус одређеног аутора, као што је Сервантесов “Дон Kихот”, Мунков “Kрик” или Бизеова “Kармен”, тако је и са “Маршом на Дрину” Биничког. Он је његова лична карта, кад се помене “Марш”, помислите на Биничког и обратно. То је најизвођенија српска композиција код нас и у свету.
Мада је с “Маршом на Дрину” у слободарску историју света одмарширала једна славна војска, он је за Србе постао свевременска вредност, симбол части и витештва. Чини се да само уз његове тактове можемо чврсто сложити наш заједнички ритам корака у бољу будућност, јер он ће увек челичити наш победнички дух и слогу.
Извор: Стил.Курир
