Мартовски погром Срба на Косову и Метохији један је од најстрашнијих злочина у новијој српској историји. У том највећем антисрспком насиљу у коме је, како се процењује, учествовало око 50.000 Албанаца протерано је 4.012 Срба, а већина њих се до данас није вратила у своје домове.
Наводни повод за мартовски погром Срба на КиМ 17. марта 2004. године била је лаж да су Срби натерали четири албанска дечака да скоче у Ибар. Након што је УНМИК полиција пронашла тела двојице албанских дечака у Ибру у селу Чабар код Зубиног Потока, Шиптарски медији на КиМ су за ту трагедију оптужили Србе, што је покренуло демонстрације које су прерасле у насиље и прошириле се на цело КиМ.
У таласу насиља на Косову и Метохији тада је убијено 19 особа, од којих осам Срба, док је 11 Албанаца страдало у обрачуну са припадницима међународних снага безбедности. Повређено је најмање 170 Срба, као и десетине припадника међународних снага који су се сукобили с локалним Албанцима штитећи Србе и њихову имовину.
Порушено је око 800 српских кућа и запаљено 35 верских објеката, укључујући 18 споменика културе, међу којима и црква Богородице Љевишке у Призрену, из 14. века.
Према подацима Епархије рашко-призренске СПЦ, из априла 2004, укупан број уништених црквених зграда је био близу 100. Међународни тужиоци и судије на Косову и Метохији процесуирали су седам случајева уништавања цркава и 67 особа осудили на затворске казне од 21 месеца до 16 година.
Истрага УНМИК полиције утврдила је да су оптужбе биле лажне, а портпарол међународне полиције Нериџ Синг изјавио је тада да су “преживели дечаци после трагедије били под јаким притиском албанских новинара и политичара да оптуже Србе из суседног села.”
Мартовске догађаје на КиМ осудили су Савет безбедности УН, као и Европска унија, а Парламентарна скупштина Савета Европе је 29. априла 2004. донела резолуцију.
