Меша Селимовић један је од најбољих српских писаца коме се радо враћамо. `
У књизи Тврђава, Меша је на себи својствен, маестралан начин писао о љубави према жени.
Представљамо вам одломак
“Побуне су трајале кратко, толико кратко, да их није вриједило ни дизати. Поготову што сам знао, ма колико био љут, да ми ништа не може замијенити њу, овакву каква је, ускогруду у својој љубави, нетрпељиву према свему што би јој могло узети ма и дјелић мене, њене својине. И брзо сам се, из траљаве побуне и тобожње жеље за слободом, враћао у чврсту тврђаву њене љубави, као смирени бјегунац који није ни одмицао далеко од капије.
Живот нам није наклоњен, и сами стварамо своју малу заједницу, свој космос, у којем намирујемо једно другоме све што нам недостаје.
Кад сам био угрожен, мислио сам само на њу, храбрећи се њеним присуством. Кад ми је било тешко, помињао сам њено име као у молитви, налазећи олакшање. Кад осјетим радост, трчим да је подијелим с њом, захвалан јој, као да ми је она дарује.
Добар је човјек, и лијепа жена, али оно што је само за мене, то сам сам створио. Чак и да је имала великих мана, ја их не бих знао. Потребна ми је савршена, и не могу допустити да то не буде.
Дао сам јој све што нисам нашао у животу, а без чега не могу. Чак се и умањујем пред њом, да би она била већа, и ја помоћу ње. Богато је дарујем, да бих могао да узмем. Ја сам осујећен, она је остварена, и тако сам обештећен. Она ми намирује изгубљено, и добијам више него што сам желио да имам. Моје жеље су биле магловите и расуте, сад су сакупљене у једном имену, у једном лику, стварнијем и љепшем од маште. Њој признајем све што ја нисам, а опет ништа не губим, одричући се. Немоћан пред људима и слаб пред свијетом, значајан сам пред својом творевином, вреднијом од њих. Неспокојан пред несигурношћу свега, сигуран сам пред љубављу, која се ствара сама из себе, јер је потреба, претворена у осјећање. Љубав је жртва и насиље, нуди и захтијева, моли и грди. Ова жена, цио мој свијет, потребна ми је да јој се дивим и да над њом осјетим своју моћ. Створио сам је као дивљак свога кумира, да му стоји изнад пећинске ватре, заштита од грома, непријатеља, звијери, људи, неба, самоће, да тражи од њега обичне ствари али да захтијева и немогуће, да осјећа одушевљење али и огорчење, да се захваљује и да грди, увијек свјестан да би му без њега страхови били претешки, наде без коријена, радости без трајања.
Због ње, искључиве, и људи су ми постали ближи.”
Noizz
